„Napolje!“ – urliknu, a oni zaboraviše na dostojanstvenost i skoro se obiše pokušavajući da otvore vrata. A onda se dadoše u trk. Jedan od aijelskih stražara na tren promoli glavu, da vidi da li je Rand dobro, pre no što zatvori vrata.
Rand se sav tresao. Zgadili su mu se. I to skoro koliko se sam sebi gadio, pretio je da će povešati ljude jer ne rade ono što im on kaže. A da bude još gore, to je ozbiljno mislio. Sećao se vremena kada mu se nije dešavalo da plane, ili, ako ništa drugo, vremena kada je to bilo veoma retko.
Rand priđe Kalandoru, koji je blistao na svetlosti što se provlačila kroz zavese. Sečivo je izgledalo kao da je načinjeno od najlepšeg stakla. Bilo je potpuno providno, ali na dodir kao da je bilo od čelika, i oštro kao brijač. Skoro da je posegao za njim da se poštara za Mejlana i Sunamona. Samo što nije znao da li bi ga upotrebio kao mač, ili u njegovu pravu svrhu. Bio je užasnut obema mogućnostima.
Sutra. Sutra će se Prijatelji Mraka ukrcati na brod, a Elejna otići. Kao i Egvena i Ninaeva, naravno. Molio se da se vrate u Tar Valon. Čak i sa Crnim ađahom, Bela kula je jamačno najbezbednije mesto na svetu. Sutra. Neće više biti izgovora da odlaže ono što mora da učini. Ne nakon sutrašnjeg dana.
A onda se zagleda u čaplje kojima su mu dlanovi bili žigosani. Toliko ih je često zagledao da je mogao po sećanju da ih savršeno iscrta. Proročanstva su govorila o njima.
Ali ako su ga čaplje označile onim što jeste, čemu onda Zmajevi? Kad smo već kod toga, šta je uopšte Zmaj? Jedini Zmaj za koga je ikada čuo bio je Lijus Terin Telamon. Lijus Terin Rodoubica bio je Zmaj. Zmaj je bio Rodoubica. Samo što je to sada bio on. Ali nije mogao biti sam sobom označen. Možda je ona slika na barjaku bila Zmaj. Izgleda da čak ni Aes Sedai ne znaju koje je ono stvorenje.
„Promenio si se otkad sam te poslednji put videla. Sada si snažniji. Tvrđi.“
On se okrete i razrogačeno pogleda mladu ženu pred vratima. Bila je svetle puti i tamne kose i očiju. Visoka i odevena u belo i srebrno. Ona podiže obrvu kada ugleda polurastopljene grudve zlata i srebra na kaminu. Ostavio ih je tu da bi ga podsećale šta može da se desi kada postupa bez razmišljanja, kada izgubi vlast nad sobom. Ali to mu ništa nije vredelo.
„Selena“, izusti on i žurno joj priđe. „Otkud se ti stvori? Kako si dospela ovamo? Mislio sam da si još u Kairhijenu, ili...“ Pogleda je, ne želeći da kaže kako se bojao da je možda mrtva, ili da gladuje u nekom zbegu.
Pojas od pletenog srebra svetlucao je na njenom uzanom struku, a srebrni češljevi ukrašeni zvezdama i polumesecima blistali su joj u kosi što joj je padala niz leđa kao neki vodopad tame. I dalje je bila najlepša žena koju je ikada video. Elejna i Egvena su naspram nje bile tek lepuškaste. Ali, iz nekog razloga, to na njega nije uticalo kao pre. Možda zato što su meseci prošli otkad ju je poslednji put video, u Kairhijenu, u kome tada nije buktao građanski rat.
„Ja idem kuda god hoću.“ Namršteno ga pogleda. „Označen si, ali to nije bitno. Bio si moj, i jesi moj. Ma koja druga samo je starateljka čije je vreme prošlo. Sada ću otvoreno uzeti ono što mi pripada.“
On je zaprepašćeno pogleda. Označen? Da li je to mislila na njegove šake? I šta je htela da kaže time da je njen? „Selena“, nežno joj kaza, „proveli smo nekoliko prijatnih – i napornih – dana zajedno; nikada neću zaboraviti tvoju hrabrost i pomoć koju si mi pružila – ali među nama nije bilo ničega sem druženja. Putovali smo zajedno, ali to je sve. Ostaćeš ovde u Kamenu, u najboljim odajama, a kada u Kairhijenu ponovo zavlada mir, postaraću se da ti se tvoja imanja vrate, ako budem mogao.“
„Ti zaista
Rand se šuplje nasmeja. „Jadna ti je to šala, Selena. Kada se sprdaš sa Izgubljenima, to ti je isto kao da dozivaš Mračnoga. A ja se zovem Rand.“
„Mi sebe zovemo Izabranima“, spokojno mu odvrati ona. „Izabranima da večno vladamo svetom. A mi
On je zabrinuto pogleda i namršti se. Ona zaista misli da je... Mora da je pomerila pameću od muka koje je sigurno pretrpela na putu do Tira. Ali nije izgledala kao da je luda. Bila je spokojna, hladna i sigurna u sebe.
