Lanfear ga oprezno pogleda. „Ja se ne služim Bezdušnima. Rekla sam ti da postoje... razlike među Izabranima. Izgleda da sam za jedan dan omašila u proceni, ali i dalje ima vremena da pođeš sa mnom. Da učiš. Da živiš. Taj mač“, podrugnu se. „Ne činiš ni desetinu onoga što si u stanju. Pođi sa mnom i uči. Ili nameravaš da sada pokušaš da me ubiješ? Oslobodila sam te da bi se branio.“
Po njenom glasu i stavu videlo se da očekuje napad, ili da je spremna da uzvrati na njega, ali nije ga to zaustavilo, ništa više no to što ga je oslobodila. Ona je bila jedna od Izgubljenih. Toliko dugo je služila zlu da je naspram nje Crna sestra kao novorođenče. Ali on je svejedno pred sobom video ženu. Ispsovao je sebe uzduž i popreko, ali nije mogao to da uradi. Možda ako pokuša da ga ubije. Možda. Ali ona je samo stajala, gledala ga i čekala. Nema sumnje da je bila spremna da, služeći se Jednom moći, učini štošta o čemu on nije ni sanjao, samo ako pokuša da je uhvati. Pošlo mu je za rukom da odseče Elejnu i Egvenu od Izvora, ali to je bila jedna od onih stvari koje je činio bez razmišljanja. Način kako se to radi bio mu je zakopan duboko u glavi. Jedino se sećao da je to učinio, ali ne i kako. Ako ništa drugo, bar je čvrsto držao saidin. Neće joj uspeti da ga ponovo onako iznenadi. Nije obraćao pažnju na izopačenost od koje mu se prevrtala utroba; saidin je bio život, i to gledano s više strana.
A onda mu odjednom sinu misao. Aijeli. Čak bi i jednom Sivom čoveku trebalo da bude nemoguće da se provuče kroz vrata koja čuva šest Aijela.
„Šta si im uradila?“ – promuklo upita on dok je unatraške prilazio vratima, sve vreme je držeći na oku. Možda će tako primetiti neki znak upozorenja, ako ona bude upotrebila Moć. „Šta si uradila Aijelima napolju?“
„Ništa“, hladno odvrati ona. „Ne idi tamo. Ovo je možda samo iskušenje, da se vidi koliko si ranjiv, ali čak te i kušnja može ubiti ako se ponašaš kao budala.“
On širom otvori levo krilo vrata svojih odaja i ugleda prizor ludila.
Mrtvi Aijeli ležali su pred Randovim nogama, upetljani s telima tri veoma obična čoveka u običnim kaputima i pantalonama. Bili su to potpuno obični ljudi. Neobična je bila samo činjenica da je šest Aijela, čitava straža, bilo pobijeno. Neki od njih očigledno su poginuli i pre no što su shvatili šta se dešava, ali svako od onih običnih ljudi imao je u sebi bar dva aijelska koplja.
Ali to ni izdaleka nije bilo sve. Čim je otvorio vrata, Randa preplaviše zvuci bitke: vika, zavijanje i zveket čelika o čelik među stubovima od crvenog kamena. Branitelj i u predvorju borili su se ispod pozlaćenih svetiljki za svoje živote, a protiv nekih zdepastih prilika u crnim verižnjačama, što su ih nadvisivale za dve glave. Po obliku tela podsećale su na ogromne ljude, ali glave i lica behu im izobličeni rogovima ili perjem, a umesto nosa i usta imali su gubice ili kljunove. Behu to Troloci. Koračali su služeći se kandžama ili kopitima jednako često kao i ljudskim stopalima u čizmama. Sekli su ljude neobičnim sekirama, kopljima s kukama i srpolikim mačevima. A sa njima su bili i Mirdraali, nalik na vitke mrtvački blede ljude, odevene u crne oklope. Podsećali su na otelotvorenu smrt.
Negde u Kamenu gong je zvonio na uzbunu, a onda odjednom ućutao, što je jasno govorilo o nečijoj smrti. Međutim, za njim se oglasi drugi, pa još jedan.
Branitelji su se i dalje borili. Iako su bili brojniji od Troloka, izginulo ih je više. Dok ih je Rand tražio pogledom, jedan Mirdraal golom rukom otkide pola lica onog tairenskog kapetana, a drugom zari mrtvački crno sečivo u grlo jednog Branitelja, izmakavši se kao zmija udarcu njegovog koplja. Branitelji su se suočili s onim za šta su mislili da su putničke priče za plašenje dece. Hrabrost ih je skoro izdala. Jedan čovek što je izgubio svoj rebrasti kalpak bacio je koplje i pokušao da pobegne, ali ogromna troločka sekira raspoluti mu glavu kao dinju. Jedan drugi pogleda Mirdraala i dade se u beg, vrišteći na sav glas. Mirdraal zmijoliko sunu da ga presretne. Kroz nekoliko trenutaka svi će se ljudi dati u beg.
„Seni!“ – viknu Rand. „Okušaj se sa mnom, Seni!“ Mirdraal stade u mestu, kao da se nije ni micao, pa se osvrnu i okrete bledo, bezoko lice ka njemu, Rand, suočen sa tim pogledom, oseti kako talasi straha klize preko mehura hladnog spokoja u kome se nalazio kada je držao saidin. U Krajinama je postojala jedna izreka: „Pogled Bezokog je strah.“ Nekada je verovao da Seni jašu senke kao da su konji i nestaju kad god se okrenu postrance. Ta stara verovanja nisu bila daleko od istine.
Mirdraal kliznu ka njemu, a Rand preskoči tela ispred vrata da ga presretne. Kada se dočeka na noge, čizme mu zaklizaše po crnom mermeru zalivenom krvlju. „Za Kamen!“ – viknu. „Kamen stoji!“ Bili su to bojni pokliči koje je čuo one noći kada Kamen nije stajao.
