I ne razmišljajući, on posegnu za saidinom. Posegnu ka njemu – i udari o zid koji nije mogao ni da vidi, ni da oseti, samo što ga je ta prepreka držala podalje od Izvora. „Nemoguće.“ Ona se nasmeši. „Svetlosti“, izusti Rand.
Polako, Rand ustuknu od nje. Ako mu uspe da zgrabi Kalandor, bar će imati oružje u rukama. Možda neće raditi kao angreal, ali poslužiće kao mač. Da li bi mogao da upotrebi oružje protiv žene, protiv Selene? Ne, već protiv Lanfear – protiv jedne od Izgubljenih.
Leđima snažno udari o nešto, pa se brzo osvrnu da vidi šta je to. Ali ničeg nije bilo iza njega. Leđa mu behu pritisnuta o zid sačinjen ni od čega. Kalandor je blistao ni tri koraka daleko – na drugoj strani. Rand besno zamahnu pesnicom i udari prepreku pred sobom. Bila je tvrda kao kamen.
„Ne mogu u potpunosti da ti verujem, Lijuse Terine. Ne još.“ Lanfear mu se približi, i Rand pomisli da se baci na nju. Bio je krupniji i daleko snažniji – i odsečen od Izvora, tako da je ona mogla da ga uz pomoć Moći spetlja kao mače. „Svakako ne sa tim“, dodade ona i namršteno pogleda Kalandor. „Postoje samo dva moćnija od toga, koja muškarac može da koristi. Znam da je bar jedan i dalje čitav. Ne, Lijuse Terine. Još ti neću verovati s time.“
„Prestani da me tako zoveš“, odreza on. „Ime mi je Rand. Rand al’Tor.“
„Ti si Lijus Terin Telamon. Oh, u telu si potpuno različit, izuzev visine, ali znala bih ko se krije iza tih očiju čak i da sam te našla dok si bio u kolevci.“ A onda se odjednom nasmeja. „Koliko bi sve bilo lakše da sam te tada pronašla. Da sam bila slobodna da...“ Smeh se pretvori u gnevan pogled. „Želiš li da vidiš kako odista izgledam? Sigurno ni toga ne možeš da se setiš, zar ne?“
On pokuša da odgovori odrično, ali jezik mu se zapetljao. Jednom je video dva Izgubljena zajedno, Aginora i Baltamela. Bila su to prva dvojica kojima je pošlo za rukom da se oslobode, posle tri hiljade godina provedenih neposredno ispod pečata na zatvoru Mračnoga. Jedan je bio potpuno sasušen, a drugi je krio lice iza maske – i ne samo lice, već i svaki deo tela – kao da nije mogao podneti da ga gleda, niti da ga drugi vide.
Vazduh se zamreška oko Lanfear i ona se promeni. Bila je – starija od njega, to sigurno, ali to nije bio najbolji izraz. Bila je ozbiljnija. Zrelija. Ako je to uopšte moguće, bila je još lepša. Prelepi cvet u punom sjaju, naspram pupoljka. Čak iako je znao šta je zapravo ona, usta mu se osušiše, a grlo steže.
Njene tamne oči zagledaše mu se u lice, pune samopouzdanja, ali svejedno radoznalo, kao da se pita šta on to vidi. Šta god da je zaključila izgleda da je time bila zadovoljna, pa se ponovo nasmeši. „Bila sam duboko zakopana, u snu bez snova, u kome vreme ne teče. Mimoišli su me obrtaji Točka. Sada me vidiš kakva zaista jesam, a ja te držim u rukama.“ Prešla je noktom duž njegove vilice, i to dovoljno snažno da se on trzne. „Prošlo je vreme za igre i varke, Lijuse Terine. I to odavno.“
Njemu se utroba prevrnu. „Smeraš li, onda, da me ubiješ? Svetlost te sagorela, ja...“
„Da te ubijem ?“ – ote joj se. Te reči behu ispunjene nevericom. „Da te ubijem! Nameravam da budeš moj – i to zauvek. Bio si moj davno pre no što te je ona bledokosa sapunica ukrala. Pre no što te je i videla. Voleo si me!“
„A ti si volela moć!“ Na tren mu se zavrte u glavi. Reči su zvučale istinito – znao je da je tako – ali otkud li su došle?
Selena – Lanfear – izgleda da se iznenadila koliko i on, ali brzo se povratila. „Mnogo si naučio – mnogo toga si postigao što nisam verovala da ćeš bez pomoći moći – ali i dalje se teturaš kroz mračni lavirint, i možeš poginuti zbog svog neznanja. Neki od ostalih previše te se boje da bi čekali. Samael, Rafhin, Mogedijen. Možda i ostali, ali ovi koje sam navela – sigurno. Napašće te. Neće pokušavati da te preobrate. Napašće te tiho i uništiti te dok spavaš. Jer te se boje. Ali ima onih koji bi mogli da te poduče, da ti pokažu ono što si nekada znao. Tada se niko ne bi usudio da ti se suprotstavi.“
„Da me poduče? Hoćeš da me neko od Izgubljenih podučava?“ Jedan od Izgubljenih. Jedan muški Izgubljeni. Čovek koji je u Doba legendi bio Aes Sedai i koji je znao bezbroj načina da usmerava, znao kako izbeći zamke, znao... Ali i ranije su mu to nudili. „Ne! Čak i da mi se to nudi, odbijam. A zašto bi na to pristali? Ja se borim protiv njih – i tebe! Mrzim sve što ste učinili, i sve što predstavljate.“
