Dolazak Senke полностью

Njene oči na tren smrtonosno zablistaše. „Znaš li ti zašto se neki od nas tebe boje? Imaš li predstavu? Zato jer strahuju da će te Veliki gospodar Mraka uzdići iznad njih.“

Rand sam sebe iznenadi tako što se nasmeja. „Veliki gospodar Mraka? Zar ni ti ne možeš da mu izgovoriš pravo ime? Svakako ne strahuješ da mu privučeš pažnju, kao čestiti ljudi. Ili te možda ipak jeste strah?“

„Bilo bi to huljenje“, jednostavno mu odvrati ona. „Samael i ostali su u pravu što se boje. Veliki gospodar zaista te priželjkuje. Želi da te uzdigne iznad svih ostalih ljudi. To mi je i rekao.“

„To je smešno! Mračni je i dalje vezan u Šajol Gulu, u suprotnom bih ja u ovom trenutku vodio Tarmon Gai’don. A ako zna da .ja postojim„ Želeo bi da me ubije. Nameravam da se borim protiv njega.“

„Oh, zna on. Veliki gospodar zna više no što misliš. I jeste moguće razgovarati sa njim. Idi u Šajol Gul, spusti se u Jamu prokletstva, i moći ćeš da ga... čuješ. Moći ćeš da... osetiš njegovo prisustvo.“ Lice joj se ozari ekstazom. Naporno je disala kroz rastvorene usne, na tren se činilo kao da se zagledala u nešto daleko i čudesno. „Reči to ne mogu da opišu. Moraš to iskusiti. Moraš.“ A onda ga ponovo pogleda pravo u lice, krupnim, tamnim i upornim očima. „Padni na kolena pred Velikim gospodarom, i on će te uzdići iznad svih ostalih. Daće ti slobodu da vladaš kako želiš, samo da jednom pred njim klekneš. Da ga priznaš. Samo to. Tako mi je rekao. Asmodean će te naučiti kako da koristiš Moć a da te to ne ubije. Naučiće te šta njome možeš da postigneš. Dozvoli mi da ti pomognem. Uništićemo ostale. Veliki gospodar neće mariti. Možemo sve da ih pobijemo, čak i Asmodeana, kada te nauči sve što ti je potrebno da znaš. Nas dvoje možemo zajedno da vladamo svetom, pod Velikim gospodarom, i to zauvek.“ A onda mu šapatom kaza, napola željno, a napola plašljivo: „Neposredno pred kraj načinjena su dva velika sa’angreala. Jedan koji ti možeš da upotrebiš, a jedan koji mogu ja. Daleko su snažniji od tog mača. Moć im je nezamisliva. Sa njima, mogli bismo da izazovemo čak... samog Velikog gospodara. Pa čak i Tvorca!“

„Ti zaista jesi luda“, odvrati joj isprekidano Rand. „Otac laži ti kaže kako će me ostaviti na slobodi? Ja sam rođen da se borim protiv njega. Zato sam ovde, da ispunim Proročanstva. Boriću se protiv njega i svih vas, sve do Poslednje bitke! Do svog poslednjeg daha!“

„Ne moraš. Proročanstvo je samo znak onoga čemu se ljudi nadaju. Ispunjena Proročanstava samo će te vezati za put koji vodi ka Tarmon Gai’donu i tvojoj smrti. Mogedijen i Samael u stanju su da unište tvoje telo, a Veliki gospodar Mraka može da ti uništi dušu. Potpuno i neopozivo. Nikada se više nećeš ponovo roditi, ma koliko dugo se Točak okretao!“

„Ne!“

A onda ga ona pogleda, i to potraja. Skoro da je mogao da vidi kako razmatra razne mogućnosti. „Mogla bih da te povedem sa sobom“, naposletku mu kaza. „Mogla bih da te preobratim na stranu Velikog gospodara, ma šta ti želeo ili verovao. Postoje načini da se to uradi.“

A onda zastade, možda ne bi li videla da li su njene reči imale kakvog uticaja na njega. Rand se preznojavao, ali pošlo mu je za rukom da mu lice ostane bezizražajno. Moraće nešto da uradi, ma kakvi mu izgledi bili. On ponovo pokuša da dosegne saidin i ponovo ga odbi ona nevidljiva prepreka. Poče da šeta pogledom, kao da razmišlja. Kalandor je bio odmah iza njega, ali van njegovog domašaja, kao da je na drugoj strani Aritskog okeana. Nož mu je bio na stočiću kraj kreveta, zajedno s napola dovršenom lisicom koju je rezbario. Bezoblične metalne grudve rugale su mu se iznad kamina, jedan neupadljivo odeveni čovek s nožem u ruci kliznuo je kroz vrata, knjige su ležale posvuda razbacane. Rand se ponovo okrete ka Lanfear, sav napet.

„Oduvek si bio tvrdoglav“, promrmlja ona. „Ovog puta neću te povesti. Želim da mi svojevoljno dođeš. A tako će i biti. Šta je bilo? Mrštiš se.“

Čovek s nožem u ruci klizi kroz vrata; pogled mu je skliznuo pored te prilike, i skoro da ga nije primetio. Nagonski, Rand odgurnu Lanfear s puta i posegnu za Istinskim izvorom. Štit koji ga je držao zarobljenim nestade u trenu kad on dodirnu Izvor, a mač od crvenozlatnog plamena blesnu mu u rukama. Čovek jurnu na njega, spuštenog noža, spreman da zada ubilački udarac. Čak i tada bilo je veoma teško držati ga na oku, ali Rand se vešto okrete u mestu i Vetar iznad zida odseče šaku s nožem i zari se napadaču u srce. Rand se na tren zagleda u te oči – beživotne iako je srce još radilo – a onda isuka sečivo iz tela svog protivnika.

„Sivi čovek.“ Rand duboko udahnu, kao da je sate proveo bez vazduha. Telesina pred njime bila je rasečena i ćilim pod njom lagano se natapao krvlju, ali pogled sada nije klizio sa nje. Tako je uvek bilo sa ubicama što služe Senci – kada ih čovek primeti, obično je prekasno. „Ovo nema nikakvog smisla. Mogla si s lakoćom da me ubiješ. Zašto bi me zamajavala dok mi se Sivi čovek ne prikrade?“