„Taj je rođen da bude kamen o vratu“, kiselo progunđa Ninaeva. Iznenada, Avijenda se svom silom podsetila da je na brodici. Sve oko njih se zanelo, ljuljajući se i talasajući dok se nije zaustavilo. Ustavši i poravnavši haljine, pokupiše lagane ogrtače koje su ponele. Ona se nije ogrnula; ovde sunce nije bilo tako jako da bi morala da zakloni oči kapuljačom. Birgita ogrtač prebaci preko jednog ramena i gurnu vrata, prateći Ninaevu koja je uz tri stepenika protrčala pored nje s rukom na ustima.
Elejna se zaustavila da priveže ogrtač i namesti kapuljaču oko lica, uokvirenog zlatnocrvenim kovrdžama. „Nisi mnogo govorila, skorosestro.“ „Rekla sam šta sam imala. Odluka je bila na vama.“
„Da, ali glavna zamisao je bila tvoja. Ponekad mi se čini da se sve mi ostale pretvaramo u glupače. Pa...“ Upola se okrenuvši na stepenicama i ne gledajući potpuno u nju, Elejna se zaustavi. „Ponekad me, na vodi, uznemiravaju razdaljine. Mislim da ću se usredsrediti samo na brod i ni na šta više.“ Avijenda klimnu glavom – njena skorosestra je bila pažljiva – potom nastaviše uz stepenice.
Na palubi, Ninaeva je upravo odbijala Birgitinu ponudu za pomoć dok se uspravljala od ograde. Dvojica veslača zlurado su je posmatrala dok je nadlanicom brisala usta. Obučeni samo u pantalone, s mesinganim alkama u ušima, verovatno su često koristili zakrivljene bodeže koji su im virili ispod tkanica oko pojasa. Međutim, najviše su se usredsredili na svoja dugačka vesla, šetajući gore-dole palubom da bi brodicu koja se propinjala održali blizu broda, koji je bio tako veliki da je Avijenda gotovo ostala bez daha dok se nadnosio nad njihovo iznenada veoma sićušno plovilo, a njegova tri jarbola nadvisila su skoro svako drvo koje je dosad videla, čak i u Mokrozemljama. Izabrale su ga jer je bio najveći među stotinom brodova Morskog naroda usidrenom u zalivu. Na tako velikom brodu će sigurno zaboraviti na svu tu vodu koja je okružuje. Osim...
Elejna nije stvarno priznala njenu sramotu, a i da jeste, skorosestra je mogla da zna i tvoje najveće sramote a da to ne bude bitno, ali... Amis je uvek govorila da ona ima previše ponosa. Ona natera sebe da se okrene i pogleda suprotno od broda.
Nikada u životu nije videla toliko vode, čak ni kada bi svaku kap koju je u životu videla sakupila na jednom mestu, a sva je bila talasasta, sivozelena, tu i tamo okićena belom penom. Lutala je pogledom pokušavajući da potisne utiske. Čak je i nebo ovde izgledalo veće, nesagledivo, s tečno zlatnim suncem koje je ispuzavalo na istoku. Duvao je silovit vetar, nešto hladniji nego na kopnu, i nikada se nije potpuno smirivao. Vazduhom su kružili oblaci ptica, sivih i belih, ponekad s crnim mrljama, ispuštajući te prodorne krike. Jedna, potpuno crna izuzev po glavi, lebdela je iznad površine prosecajući vodu dugim donjim delom kljuna, a nahereni niz nezgrapnih smeđih ptica – Elejna joj je rekla da se zovu nesiti – odjednom skupi krila i jedna po jedna zaroniše, uz mnogo pljuskanja, pa se ponovo pojaviše na površini, gde su plutale tresući neverovatno velikim kljunovima. Svuda je bilo brodova. Mnogi od njih su bili veliki gotovo kao ovaj iza nje; nisu svi pripadali Ata’an Mijerama. Bilo je i manjih plovila, s jednim ili dva jarbola, koja su se kretala pomoću trouglastih jedara. Još manji brodovi, bez jarbola, poput brodice na kojoj se nalazila, s oštrim visokim šiljkom spreda i niskom spljoštenom kabinom pozadi, sekli su vodu veslima. Jedno, dva, a ponekad i tri para vesala. Jedan dugačak, uzak brod, koji mora da je imao dvadeset vesala na boku, ličio je na stonogu koja klizi po vodi. A videlo se i kopno. Sedam ili osam milja dalje, sunce se presijavalo na belo obojenim zgradama grada. Sedam-osam milja vode.
Progutavši knedlu, okrenula se ka brodu mnogo brže nego što se okrenula od njega. Činilo joj se da joj je lice sigurno zelenije od Ninaevinog. Elejna ju je posmatrala, pokušavajući da izgleda nezainteresovano, ali mokrozemci su tako očito pokazivali osećanja da je bilo nemoguće ne primetiti njenu zabrinutost. „Ja sam budala, Elejna.“ Čak i s njom, Avijendi je bilo neprijatno da koristi samo jedno ime; kad postanu prvosestre, kad postanu sestrožene, biće mnogo lakše. „Mudra je žena koja sluša mudar savet.“
„Ti si hrabrija nego što ću ja ikada biti“, odgovori joj Elejna potpuno ozbiljno. Ona je bila još jedna koja je stalno poricala da uopšte ima hrabrosti. Možda je to bio neki običaj mokrozemaca? Ne, Avijenda je čula mokrozemce kako pričaju o sopstvenoj kuraži; ovi iz Ebou Dara, na primer, nisu mogli da progovore tri reči a da se ne hvališu. Elejna duboko uzdahnu, čeličeći se. „Noćas ćemo razgovarati o Randu.“
