Egvena je bila na ivici sna. Ne sna hodača kroz snove; običnog spavanja. Koliko je prošlo otkad je tako spavala? Logor će biti u haosu kad se objavi Delanin predlog, što će biti vrlo brzo, a sve to još i pre nego što kaže Romandi i Lelejni da nema nameru da objavi njihove proglase. Ali ostala je jedna stvar kojoj je mogla da se raduje, razlog da ostane budna. „To će biti lepo“, promrmljala je, misleći na više od ponuđene masaže. Odavno se zaklela da će jednog dana naterati Šerijam da sluša. A danas je taj dan. Barem je počela da bude Amirlin, da drži uzde. „Vrlo lepo.“
Avijenda bi radije sedela na podu, ali zbog ostale tri, koje su zauzimale malu kabinu brodice, nije bilo dovoljno mesta za to, tako da je morala da se zadovolji prekrštanjem nogu na jednoj od izrezbarenih klupa ugrađenih u zidove. Na taj način nije imala osećaj da sedi na stolici. Dobro je što su vrata bila zatvorena i što nije bilo prozora, samo čudno izrezbarene spirale prorezane na gornjoj ivici zidova, blizu tavanice. Tako nije mogla da vidi vodu napolju, iako su prorezi propuštali miris soli, zvuk talasa koji udaraju o korito i pljuskanje vesala. Čak su i visoki, šuplji krici neke vrste ptica kliktali o beskrajnom vodenom prostranstvu. Nekada je gledala kako ljudi umiru zbog lokve koja se mogla prekoračiti, ali ova voda bila je neverovatno gorka. Čitati o njoj nije bilo isto što i probati je. Reka je bila gotovo pola milje široka kad su se ukrcali na ovu brodicu, kojom su upravljala dva čudno nacerena veslača. Pola
Pomeranje broda pretvorilo se u ljuljuškanje napred-nazad. Jesu li već izašli iz reke? U ono što su nazivali „zaliv“? To je bilo još šire, mnogo šire, po onome što joj je Elejna rekla. Avijenda prilepi ruke na kolena; očajnički je pokušavala da razmišlja o nečem drugom. Ako ostale primete njen strah, sramota će je pratiti do sudnjeg dana. Najgore je bilo što je ona ovo predložila, pošto je čula Elejnin i Ninaevin razgovor o Morskom narodu. Otkud je mogla da zna kako će to izgledati?
Plava svila njene haljine bila je neverovatno glatka, i ona se zakači za to. Jedva da se navikla na suknje – još je čeznula za kadin’sorom koji su je Mudre naterale da spali kad je počela da uči kod njih – a sad je nosila svilenu haljinu – imala ih je čak četiri! – i svilene čarape umesto debelih vunenih, a zbog svilene košulje bila je svesna svoje kože kao nikada ranije. Nije mogla da poriče lepotu haljine, koliko god joj je bilo čudno da se našla u jednoj takvoj, ali svila je bila dragocena i retka. Žena je mogla da ima svilenu maramu, da je nosi o praznicima i izaziva zavist ostalih. Samo ih je nekoliko imalo dve. Mada, među ovim mokrozemcima bilo je drugačije. Nisu svi nosili svilu, iako joj se ponekad činilo kako je svaka druga osoba nosi. Veliki svežnjevi, pa čak i bale dolazile su brodovima iz predela iza Trostruke zemlje. Brodom. Okeanom. Vodom koja se prostirala do obzorja, s mnogo mesta odakle se, ako je dobro razumela, uopšte nije videla zemlja. Gotovo se stresla zbog nemoguće pomisli.
Ni ostale nisu izgledale raspoložene za razgovor. Elejna se odsutno poigravala svojim prstenom Velike zmije na desnoj ruci i gledala u nešto što se nije videlo u ova četiri zida. Ove brige su često znale da je ophrvaju. Dve su se dužnosti sudarale u njoj, i mada joj je jedna bila bliža srcu, izabrala je onu koju je smatrala važnijom i časnijom. Bilo je njeno pravo i dužnost da postane poglavar, kraljica Andora, ali izabrala je da nastavi da lovi. Nekako, koliko god da je ova potraga bila važna, to je bilo kao da se nešto postavi iznad klana ili društva, no Avijenda je bila ponosna. Elejnino poimanje časti ponekad je bilo čudno koliko i pojam žene koja postaje poglavar, ili da postaje poglavar samo zato što joj je i majka to bila, ali ona je to zadivljujuće podnosila. Birgita, u širokim crvenim pantalonama i žutom kaputiću na kome joj je Avijenda zavidela, sedela je jednako zamišljena, poigravajući se pletenicom koja joj se spuštala do struka. Ili je možda delila Elejnine brige. Ona je bila Elejnin prvi Zaštitnik, što je Aes Sedai tamo u Tarezinskoj palati beskrajno uzrujavalo, mada nije izgledalo da smeta njihovim Zaštitnicima. Običaji mokrozemaca bili su toliko čudni da gotovo nije vredelo misliti o njima.
Ako su Elejna i Birgita izgledale kao da zaziru od razgovora, Ninaeva al’Mera, tačno pored vrata naspram Avijende, potpuno ga je odbacivala. Ninaeva; ne Ninaeva al’ Mera. Mokrozemci su voleli da ih zovu samo polovinom imena, pa se Avijenda trudila da zapamti, koliko god joj je to izgledalo kao tepanje voljenom. Rand al’Tor bio je jedini ljubavnik koga je ikada imala, a čak ni o njemu nije razmišljala tako blisko, ali moraće da nauči običaje mokrozemaca ako će se udati za jednog.
