Spustivši se na palubu velikog broda, toliko se zapanjila da je zamalo zaboravila da siđe s uzanog sedišta. Ona je čitala o Ata’an Mijerama, ali čitati i videti uživo razlikovalo se koliko i čitati o slanoj vodi i okusiti je. Za početak, svi su bili tamnoputi, mnogo tamnije puti nego žitelji Ebou Dara, tamnoputiji čak od većine Tairenaca, ravne crne kose, crnih očiju i istetoviranih ruku. Bosi muškarci bili su odeveni samo u vrećaste pantalone, pridržavane jarkim uzanim tkanicama, a napravljene od neke tamne tkanine koja je delovala uljasto, dok su žene bile u bluzama jarkih boja, kakve su im bile i tkanice; svi s njihanjem u pokretima, skladno su se klatili uz ljuljanje broda. Žene Morskog naroda imale su neke veoma čudne običaje kad se radilo o muškarcima, barem prema onome što je pročitala: plesale su prekrivene samo maramom, a radile su i još gore stvari, ali ona se zapiljila u naušnice. Većina žena imala ih je tri do četiri, često s umetnutim uglačanim kamenjem, a neke su nosile prstenčić proboden kroz nozdrvu. I muškarci su ih imali, barem naušnice, a uz njih i masu teških srebrnih i zlatnih lanaca oko vrata. Muškarci! Istina je, neki mokrozemci nosili su alke u ušima – većina muškaraca u Ebou Daru, na primer – ali toliko! I ogrlice! Mokrozemci su stvarno imali čudne običaje. Morski narod nikada nije napuštao svoje brodove – nikada – tako je čitala, a verovalo se da jedu svoje mrtve. Nije baš bila spremna da poveruje u to, ali ako muškarci nose ogrlice, ko zna šta li još rade?
Žena koja im je došla u susret bila je u pantalonama, tkanici i bluzi kao i sve ostale, ali njeno sve beše od žutog brokata, tkanica je bila komplikovano izuvijana, s krajevima koji su joj visili do kolena, a na jednoj od ogrlica visila joj je mala zlatna kutijica od kitnjastog filigrana. Oko nje se širio sladak miris mošusa. Kosa joj je bila gusto prošarana sedim vlasima, a lice ogrubelo. Po pet malih, ali debelih zlatnih karika ukrašavalo joj je svako uvo, a tanak lančić bio je vezan na sličan prsten u njenom nosu. Tanušni okrugli privesci od uglačanog zlata, koji su se klatili s lančića, bleštali su na suncu dok je proučavala pridošlice.
Avijenda brzo spusti ruku sa sopstvenog nosa – nositi taj lanac, koji stalno trza! – i jedva se uzdrža od smeha. Običaji mokrozmaca bili su neverovatno nastrani, ali to je najviše važilo za Morski narod.
„Ja sam Malin din Toral Slomljeni Talas“, reče žena, „gospa od talasa klana Somarin i gospa od jedara
Zadnji deo broda bio je uzdignut i ona ih povede ka vratima koja su vodila unutra, a onda niz hodnik do velike sobe – kajite – s niskom tavanicom. Avijenda je sumnjala da bi Rand al’Tor mogao da stoji uspravno pod jednom od debelih greda. Sve osim nekoliko lakiranih kovčega bilo je pričvršćeno – ormani duž zidova, pa čak i dugački sto koji je zauzimao polovinu prostorije, i oko njega stolice s naslonima za ruke. Bilo je teško zamisliti da je nešto veliko kao ovaj brod napravljeno od drveta, a čak i posle toliko vremena u mokrozemljama prizor takve količine uglačanog drveta ostavljao ju je bez daha. Sijalo je gotovo koliko i pozlaćene lampe, koje su visile u nekoj vrsti kaveza tako da su ostajale uspravne dok se brod kretao po talasima. U stvari, brod jedva da se i pomerao, barem u poređenju s brodicom s koje su sišli; ali, na nesreću, na zadnjem delu kajite, i samog broda, nalazio se red prozora čiji su obojeni pozlaćeni zasuni stajali otvoreni, pružajući sjajan pogled na zaliv. Još gore je bilo što se kroz te prozore nigde nije videlo kopno. Ni traga kopnu! Grlo joj se steže. Nije mogla da progovori, nije mogla ni da vrisne, iako je to želela.
Ti prozori i ono što su pokazivali – ono što nisu pokazivali – tako su joj brzo privukli pogled da joj je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da tu već ima nekoga. Sjajno! Da su hteli, mogli su da je ubiju pre nego što bi i primetila. Oni nisu pokazivali nikakve znake neprijateljstva, ali nikad ne možeš da budeš suviše pažljiv kad su u pitanju mokrozemci.
Visok mršav starac s duboko usađenim očima sedeo je na jednom kovčegu; ono malo kose što mu je preostalo bilo je belo, a tamno lice imalo je ljubazan izraz, iako su cela desetina zlatnih naušnica i gomila debelih, zlatnih lanaca oko vrata u njenim očima delovali čudno i uvrnuto. Kao i muškarci na palubi bio je bos i samo u čakširama, ali njegove su bile od tamnoplave svile, a dugačka tkanica bila je jarkocrvena. S prezirom je primetila da mu je kroz tu tkanicu bio provučen mač s drškom od slonovače, kao i dva zakrivljena bodeža koja su se slagala s njim.
