To je bilo sve; nije bilo potpisa. Još im preti opasnost? To je nagoveštavalo kako to nije ništa novo, a nekako se nije uklapalo uz to da su ih pobunjenice uhvatile u klopku. Ne, to je bilo pogrešno pitanje. Ko mu je ubacio ovu poruku? Očito je to neko ko nije smatrao da mu je može jednostavno uručiti. Ko je imao mogućnosti, od jutros, kada je obukao ovaj kaput? Bio je siguran da tada nije bila tu. Neko ko mu se dovoljno primakao. Neko... Iznenada uhvati sebe kako mumla delić Zaslepila mi je oči i pomutila razum. Ovde je ta melodija imala drugačije reči; zvali su je Gore-dole pa sve ukrug. Samo su se Teslina i Džolina uklapale, a to je bilo nemoguće.
„Loše vesti, gospodaru?“, upita ga gazdarica Anan.
Met gurnu belešku u džep. „Da li ijedan muškarac ikada može da razume ženu? Ne mislim samo Aes Sedai. Bilo koju ženu.“
Jasfer zaurla od smeha, a kada ga žena pogleda popreko, on samo nastavi da se smeje još jače. Meta je počastila pogledom koji bi svaku Aes Sedai postideo svojim dostojanstvom. „Muškarci ne bi imali teškoća, gospodaru, kad bi samo koristili oči i uši. Žene imaju teži zadatak. Mi moramo da se trudimo kako bismo razumele muškarce.“ Jasfer se uhvati za dovratak, dok su mu se niz tamnoputo lice kotrljale suze. Ona ga osmotri postrance, nakrivivši glavu, onda se okrenu, slika i prilika hladne smirenosti pa ga tako jako udari pesnicom pod rebra da mu kolena klecnuše. Bez zadržavanja je prešao iz smeha u hropac. „Postoji izreka u Ebou Daru, gospodaru“, preko ramena je dobacila Metu, „muškarac je kao mračni lavirint drača, a ni sam ne ume da prođe kroz njega.“
Met šmrknu. Baš mu je debelo pomogla! Pa, Teslina ili Džolina, ili neko drugi mora da je bio neko drugi, samo još kad bi mogao da smisli ko u svakom slučaju, Bela kula bila je daleko. Džaihim Karidin nalazio mu se pod nosom. Namršti se prema dvojici mrtvaca. A i stotine drugih podlaca. Nekako će izvući one dve na sigurno, iz Ebou Dara. Muka je bila što nije imao predstavu kako. Poželeo je da su se krvave kockice već jednom zaustavile, da je sve okončano.
Odaje koje je Džolina delila s Teslinom bile su zbilja prostrane; osim njihovih spavaćih soba, još po jedna za njihove sobarice, i jedna koja bi bila savršena za Blerika i Fena, kad bi samo Teslina mogla podneti da Zaštitnici budu uz njih. Ta žena je svakog muškarca smatrala mogućim vukom obolelim od besnila, a nije postojao način da joj se protivreči kad bi nešto zaista želela. Neumoljiva koliko i Elaida, sravnila bi sa zemljom sve što joj se ispreči na putu. One su bile jednake u svakom pogledu, to je bilo sigurno, ali malo ih je bez velike nadmoći uspelo da nadvlada Teslinu. Kad je Džolina ušla, ova je sedela za pisaćim stolom u dnevnoj sobi, užasno škripeći perom. Uvek je cicijašila na mastilu.
Bez ijedne reči Džolina prođe kraj nje i izađe na balkon, visok kavez od belo bojenog gvožđa. Spirale su bile tako gusto isprepletane da bi ljudi koji su radili u bašti, tri sprata niže, samo uz teškoće mogli da primete da tu ima nekoga. Ovo je bila oblast gde je cveće lepo uspevalo, zbog toplote, u bojama koje su bile jače od onih u palati, ali tamo dole ništa nije cvetalo. Baštovani su se s vedrima vode kretali pošljunčanim stazama, a opet je gotovo svaki list bio žut ili smeđ. Ne bi to priznala ni da je muče, ali bojala se ove vrućine. Mračni je doticao svet, a njihova jedina nada bio je dečak koji je trčao uokolo kao divljak.
„Hleb i voda?“, iznenada progovori Teslina. „Poslati malog Kautona u Kulu? Ako hoćemo menjati ono što isplanirasmo, ti ćeš, molim te, obavestiti mene pre ostalih.“
Džolina oseti kako joj se obrazi žare. „Morala sam da spustim Merililu. Ona mi je predavala kad sam bila polaznica.“ Kao i Teslina; stroga predavačica koja je svoja odeljenja držala gvozdenom rukom. Podsećala ju je na to samim tim kako joj se obraćala, bile one jednake ili ne. Merilila je, međutim, stajala niže. „Znala je da nas stavi pred odeljenje a onda bi kopala, i kopala za odgovorima kakve je želela, dok ne bismo tako pred svima stajale i bespomoćno jecale. Pravila se da nas sažaljeva, ili možda zbilja i jeste to osećala, ali što nas je više dodirivala i govorila nam da ne plačemo, samo je bivalo sve gore.“ Iznenada se prekide. Nije nameravala sve to da kaže. Teslina je bila kriva, uvek ju je posmatrala kao da će je izribati zbog mrlje na haljini. Ali trebalo bi da je shvata; Merilila je i nju podučavala.
„I ti se toga još uvek sećaš?“ Teslinin glas bio je pun neverice. „Sestre koje su nas podučavale samo su obavljale svoj zadatak. Ponekad zaista mislim da tačno jeste što Elaida reče za tebe.“ Dosadno grebanje papira se nastavilo.
