„Svetlosti mu, Teslina, verovatno su usput pokupljene kao i one devojke koje su pobunjenice izvukle iz Kule. Zar je zaista važno hoće li početi da čiste štale sutra ili iduće godine?“ Polaznice i Prihvaćene koje su se pridružile pobunjenicama sigurno će morati da se late toga. „Čak i ađasi mogu da sačekaju da se obračunaju s njima, zaista. Nije da nisu na sigurnom. One su Prihvačene, na kraju krajeva, a očito je da se, izgleda, zadovoljavaju da ostanu tu gde možemo da ih dograbimo kad god poželimo. Kažem, ostanimo da sedimo gde nas je Elaida postavila i držimo jezik za zubima. Dok god nas lepo ne zamoli da je obavestimo šta se dešava.“ Nije rekla da je spremna da čeka sve dok Elaida ne bude svrgnuta kao i Sijuan. Dvorana sigurno neće trpeti zastrašivanja i petljanja zauvek, ali Teslina jeste bila Crvena, na kraju krajeva, i ne bi joj se dopalo da to čuje.
„Pretpostavljam da ne moramo žuriti“, polako reče Teslina dok neizgovoreno „ali“ samo što nije vrištalo.
Iskoristivši još jedan tok Vazduha da primakne stolicu valjkastih nogu, Džolina se namesti da bi ubedila svoju saputnicu da je ćutanje i dalje najbolji način. Još uvek je dete, je li? Ako istraje po svome, Elaida neće dobiti ni reč iz Ebou Dara dok ne bude preklinjala.
Žena na stolu izvijala se koliko su joj veze dozvoljavale, iskolačenih očiju, grla napetog od prodornog vriska koji nije jenjavao. Iznenada vrisak postade glasno hroptanje gušenja, ophrvaše je grčevi, tresući je od glave do pete, a onda se stropošta bez glasa. Sirom otvorene oči nepomično su zurile u paučinom premrežen svod podruma.
Prazniti se psovkama bilo je beskorisno, ali Falion je mogla da natera vazduh da poplavi, bolje od bilo kog konjušara. Nije ovo bilo prvi put da je poželela Temailu pored sebe umesto Ispan. Temaila je dobijala revnosne odgovore na svoja pitanja, a niko nije umirao dok ona ne bi bila spremna za to. Naravno, Temaila je stvarno i previše uživala u radu, ali to nije bilo glavno.
Usmerivši još jednom, Falion prikupi ženinu odeću s prljavog poda i baci je preko tela. Crveni kožni pojas pade, pa ga ona podiže rukom i baci nazad na hrpu. Možda je trebalo da koristi druge načine, ali trake, pincete i usijano gvožđe bili su tako... neuredni. „Ostavite telo u nekoj uličici. Prerežite joj grlo da izgleda kao da je opljačkana. Možete zadržati novac iz njene kese.“ Dvojica koji su čučali pored kamenog zida razmeniše poglede. Arin i Nad mogli su da prođu kao braća, barem po izgledu, sa sve crnom kosom i sitnim očima i ožiljcima, s više mišića nego što bi trebalo i trojici muškaraca, ali najčešće im je preostajalo tek toliko mozga da izvrše prosta naređenja. Najčešće. „Oproštenje, gazdarice“, brzo progovori Arin, „ali niko neće poverovati...“ „Uradite šta vam je rečeno!“, odreza ona, usmeravajući da ga postavi na noge i raspali njime o kamenje. Glava mu je odskočila, ali to mu sigurno nije naškodilo.
Nad požuri ka stolu, trtljajući: „Da, gazdarice. Kako narediš, gazdarice.“ Kada je pustila Arina, on nije progovarao, nego se zatetura napred bez primedaba, da pomogne da se pokupi telo, kao da skuplja đubre, i iznese ga napolje. Pa, sad i nije bilo ništa nego đubre. Bilo joj je krivo zbog ishoda. Pustiti bes da nadvlada bilo je nerazumno. Mada, činilo se da je ponekad bilo i korisno. Posle svih ovih godina to ju je i dalje iznenađivalo.
„Mogedijen; njoj se ovo neće dopasti“, progovorila je Ispan čim su muškarci izašli. Plave i zelene perlice upletene u njene mnogobrojne tanane crne pletenice začangrljaše dok je odmahivala glavom. Ona je stajala u senci, sve vreme, iza male prepreke koju je istkala da ne bi morala ništa da sluša.
Falion se uzdrža da ne pokaže zube. Ispan je bila poslednja koju bi odabrala za društvo. Ona je Plava, ili je barem to bila. Možda još jeste. Falion nije sebe smatrala manje Belim ađahom zato što se pridružila Crnima. Plave su bile suviše vatrene, koristile su osećanja nad onim što je jednostavno trebalo posmatrati potpuno bezosećajno. Ona bi izabrala Rijanu, drugu Belu. Premda je ta žena ponekad imala čudne, neutemeljene pojmove u vezi sa nekim tačkama logike. „Mogedijen nas je zaboravila, Ispan. Ili si možda ti dobila ličnu poruku? U svakom slučaju, ubeđena sam da skladište ne postoji.“
„Mogedijen; ona kaže da ga ima.“, poče Ispan čvrstim glasom, ali govor joj ubrzo postade topliji. „Skladište angreala i saangreala i ter’angreala. A mi ćemo dobiti deo njih. Sopstvene angreale, Falion. Možda čak i sa’angreal. Obećala je.“
„Mogedijen je pogrešila.“ Falion je posmatrala kako se oči druge žene šire od zaprepašćenja. Izabrani su ipak bili samo ljudi. Sama Falion bila je iznenađena kad je naučila tu lekciju, ali neki nikada nisu uspevali da nauče. Izabrani jesu bili daleko jači, s neizmerno više znanja, a verovatno su već zadobili i dar besmrtnosti, ali sudeći prema dokazima, krvili su se međusobno kao dva Muranđanina oko ćebeta.
