Njegova soba bila je s prednje strane, prozora okrenutih ka trgu, a kad je posegao za kvakom nešto škripnu u hodniku iza njega. U stotinama gostionica, on to ne bi ni primetio, ali podovi u
On pogleda iza sebe – i okrenu se tačno na vreme da odbaci šešir i dočeka udarac toljage levom rukom umesto lobanjom. Ruka mu je potpuno utrnula od bola, ali on je očajnički držao debele prste koji su mu se zarili u gušu, i gurali ga unazad, ka vratima njegove sobe. Kad je glavom udario o njih, začu se tup udarac. Crne tačke oivičene srebrom igrale su mu pred očima zaklanjajući znojavo lice pred njim. Sve što je stvarno mogao da vidi bio je veliki nos i žućkasti zubi, a i to je izgledalo zamućeno. Odjednom shvati da je na udaljenoj strani svesnosti; ti prsti prekidali su mu dotok krvi u mozak, i prečili put vazduhu. Slobodnom rukom posegnu pod kaput, petljajući oko drški svojih noževa kao da mu se prsti više ne sećaju čemu služe. Toljaga se iskrenu i oslobodi. Mogao je da vidi kako se diže, da oseti kako se diže da bi mu smrskala glavu. Potpuno se usredsredivši, on poteže nož iz korica i zari ga.
Napadač kriknu, a Met je bio upola svestan toljage koja se odbila od njegovog ramena pre nego što je pala na pod, jer napadač mu nije puštao grlo. Teturajući se, Met ga je vukao unazad, razdvajajući zgrčene prste jednom rukom, a drugom neprekidno udarajući nožem.
Iznenada, tip se sruši, skliznuvši s Metovog sečiva. Nož gotovo da odlete s njim na pod. Kao i Met. Gutajući svež sladak vazduh, uhvati se za nešto, dovratak, kako bi ostao na nogama. S poda je čovek potpuno običnog lica zurio u njega očima koje nikada više neće ništa videti, zdepast tip s uvijenim muranđanskim brkovima, u tamnoplavom kaputu kakav priliči sitnom trgovcu ili uspešnom vlasniku radnje. Uopšte nije ličio na lopova.
Odjednom je shvatio da su se u tuči spotaknuli kroz otvorena vrata. Soba je bila manja od Metove, bez prozora, a dve uljane lampe na stočićima pored uskih kreveta davale su slabašno svetlo. Mršav čovek svetle kose, nagnut nad glomazan otvoreni kovčeg, uspravi se i čudno zagleda u leš. Kovčeg je zauzimao veći deo sobe.
Met zausti da se izvini što je tako grubo upao, kad mršavko isuka dugačak bodež iz pojasa i dočepa močugu s kreveta, pa skoči preko kovčega ka njemu. Ono nije bio pogled na mrtvog neznanca. Nesigurno se pruhvatajući dovratka, Met zavitla bodež iz ruke, a čim mu je drška napustila šaku, on posegnu za drugim ispod kaputa. Njegov nož zario se pravo u grlo drugog čoveka, a Met skoro da se skljokao, ovoga puta od olakšanja, kad se čovek uhvati za grlo dok mu je krv šibala između prstiju, pa se prevrnu i pade u otvoreni kovčeg.
„Dobro je imati sreće“, kreštavim glasom reče Met.
Teturajući, iščupa sopstveni nož pa ga obrisa o sivi kaput nepoznatog. Bolji kaput nego na onom drugom; i ovaj od vune, ali bolje krojen. Niži plemić ne bi se postideo da ga obuče. Sudeći po okovratniku, Andorac. On se stropošta na krevet mršteći se na čoveka ispruženog u kovčegu. Iznenadna buka natera ga da podigne pogled.
Njegov sobar stajao je u dovratku neuspešno pokušavajući da sakrije iza leđa ogroman crni tiganj. U maloj sobi koju je delio s Olverom, odmah pored Metove, Nerim je držao sopstveni komplet šerpi i sve ostalo za šta je smatrao da slugi jednog lorda može zatrebati na putovanju. Bio je nizak i za Kairhijenjanina, a uz to užasno mršav. „Bojim se da moj gospodar ponovo ima krvi na kaputu“, mrmljao je setno. Onoga dana kada bude zvučao ikako drugačije, sunce će izaći na zapadu. „Tako bih želeo da je moj gospodar pažljiviji sa svojom odećom. Veoma je teško ukloniti krv da ne ostanu mrlje, a insektima ne treba ohrabrenje da bi progrizli rupe. Na ovom mestu ima više insekata nego što sam ikada video, gospodaru moj.“ Ni pomena o dvojici mrtvaca ili njegovim namerama s tim tiganjem.
I drugi su bili privučen onim krikom;
