Njen glas bio je oličenje samokontrole, ali pošto joj je mahnuo da se vrati u svoj ćošak, nakon što se podigla i okrenula, vitke ruke za trenutak stegoše suknje. Mada je to moglo biti i zato što se licem okrenula ka Dašivi i Narišmi. Dva Aša’mana – tačnije Narišma je još uvek bio Borac, najniži stepen Aša’mana, bez mača ili zmaja na okovratniku – Aša’mani su ravnodušno stajali između dva visoka ogledala u zlatnim ramovima koja su visila na zidu. Barem je mlađi delovao ravnodušno, na prvi pogled. Palčeva zabodenih pod pojas za mač, nije obraćao pažnju na Meranu, a obraćao je malo pažnje i na Randa i Aijele, ali na drugi pogled primećivalo se da se njegove tamne, prekrupne oči nikada ne odmaraju, kao da očekuje da nešto neočekivano svakog časa iskoči iz vazduha. A ko je mogao tvrditi da neće? Dašiva je delovao kao da mu je glava u oblacima; usne su mu se pomerale bez glasa, a žmirkao je i mrštio se na nešto nevidljivo.
Lijus Terin zareža kada Rand pogleda u Aša’mane, ali Merana je bila ta koja je zaokupljala mrtvog čoveka u Randovoj glavi. Samo će budala pomisliti da je stvarno ukrotila lava ili ženu.
Razdražen, Rand potisnu glas dok ne postade nerazgovetno zujanje. Lijus Terin mogao je da se probije kroz to, ali ne bez napora. Posegavši za saidinom, on ponovo satka prepreku koja je odsecala Meranu od njihovih glasova. Ponovno posezanje za Izvorom pojača mu uznemirenost, šištanje u glavi, nalik vodi koja kaplje na usijan ugalj. Odjek koji je vremenom odzvanjao od ludačkog, udaljenog besa Lijusa Terina.
Merana je stajala iza prepreke koju nije mogla ni da vidi ni da oseti, visoko dignute glave i ruku prekrštenih preko pojasa, kao da preko njih drži prebačen šal. Aes Sedai sve do nožnih prstiju. Svetlosmeđim očima sa zlatastim tačkicama hladno je posmatrala njega i poglavare.
Uvek prisutna, Alana je bila usađena u deo njegovog mozga. Opet je plakala. Nije shvatao zašto tako često plače. Zabranio joj je da mu prilazi osim ako je pozove, kao i da napušta sobu bez pratnje Devica sestre koje su mu položile zakletvu sinoć su dobile sobe, u palati, gde ih je mogao držati na oku ali osećao je suze otkad ga je vezala za sebe, suze i sirov bol, kao da je neko kida kandžama. Ponekad je bio jači, ponekad slabiji, ali stalno prisutan. Alana mu je takođe rekla kako su mu potrebne sestre koje su se zaklele, na kraju urlajući na njega crvenog lica dok su joj se suze slivale niz obraze, pre nego što je bukvalno pobegla od njega. I ona je govorila o služenju, mada je sumnjao da je Meranino trenutno zaduženje bilo ono što su imale na umu. Možda bi neka vrsta livreje pojasnila stvari?
Poglavari su gledali kako ih Merana posmatra. Ni treptaj nije pokazivao šta misle.
„Mudre su vam objasnile u kom su položaju Aes Sedai", bubnu Rand. Sorilea mu je saopštila da znaju, ali to je moglo da se protumači i po nedostatku iznenađenja kada su videli Meranu kako služi i spušta se u kniks. „Videli ste kako donosi poslužavnik i sipa vam čaj. Videli ste kako dolazi i odlazi kad kažem. Ako hoćete, nateraću je da otpleše poskočicu.“ Ubediti Aijele kako on nije na povocu Aes Sedai bila je najveća usluga koju su sestre trenutno mogle da mu učine. Ako bude neophodno, sve do jedne će igrati poskočicu.
Mandelain namesti sivozeleni povez preko oka, kao što je radio kad god bi mu zatrebalo malo vremena za razmišljanje. Debeo, naboran ožiljak počinjao je ispod kožnog poveza pa mu se protezao preko čela do polovine njegove gotovo sasvim ćelave glave. Kad je progovorio, to je bilo samo malo manje oštro od Randa: „Neki kažu da će Aes Sedai uraditi sve samo da bi postigle ono što žele.“
