„Ti nikada nisi pazila na časovima, je li?“, promrmlja Elejna. Ugledala je punačku krojačicu kako im se osmehuje s vrata, pa povuče Ninaevu ka uglu zgrade. Uzimajući u obzir količinu čipke koju je krojačica imala na sopstvenoj haljini ceo gornji deo je bio prekriven njome, a delimično je padala i preko otkrivenih podsukanja nju bi trebalo pažljivo nadgledati ako Ninaeva tu nešto poruči. „Zaboravi za trenutak na odeću, Ninaeva. Ko je najstarija Prihvaćena koje možeš da se setiš?“
Ona vrlo ravno odmeri Elejnu. Ta je žena to tako izgovorila kao da ona nikada ne misli ni o čemu drugom! A i slušala je. Ponekad. „Elin Varel, mislim. Ona je mojih godina, čini mi se.“ Naravno, haljina te krojačice bolje bi izgledala sa malo manjim izrezom i mnogo manje čipke. Od zelene svile. Lan je voleo zeleno, mada sasvim sigurno nije nameravala da bira haljine zbog njega. A voleo je i plavo.
Elejna se tako glasno nasmeja da se Ninaeva zapitala da nije slučajno razmišljala naglas. Grozničavo crveneći, ona pokuša da objasni bila je sigurna da će joj to uspeti; do Bel Tina ali druga žena nije joj dala priliku da izusti ijednu reč. „Elinina sestra došla je u posetu baš pre nego što si ti prvi put došla u Kulu, Ninaeva. Njena mlađa sestra. Žena je imala sedu kosu. Pa, bar delimično. Njoj mora da je preko četrdeset, Ninaeva."
Elin Varel je imala preko četrdeset? Ali.J „Šta to pričaš, Elejna?“
Niko nije bio dovoljno blizu da bi slušao, a delovalo je kao da niko i ne gleda u njih, izuzimajući krojačicu koja je još bila puna nade, ali Elejna snizi glas do šapata. „Mi usporavamo, Ninaeva. Negde između dvadesete i dvadeset i pete počinjemo da starimo mnogo sporije. Koliko, zavisi od naše snage, a opet i ne zavisi. To se događa sa svakom ženom koja može da usmerava. Takima je kazala kako misli da je to početak poprimanja bezvremenog izgleda, mada ja mislim da ga nijedna nije poprimila dok nije nosila šal bar godinu ili dve, a ponekad po pet ili više. Razmisli. Ti znaš da je bilo koja sestra koja ima sede vlasi stara, čak iako to ne treba pominjati. Zato, ako je Riejna usporila, a mora da jeste, koliko je ona stara?“
Ninaevu nije bilo briga koliko je stara Riejna. Želela je da zaplače. Nije ni čudo što su svi odbijali da joj poveruju koliko ima godina. To je pojašnjavalo zbog čega ju je Ženski krug, tamo, kod kuće, gledao preko ramena kao da nisu bile sigurne je li dovoljno stara da joj potpuno veruju. Poprimanje bezvremenog izgleda sestre bilo je vrlo dobro, ali koliko će joj trebati da dobije prve sede vlasi? Trepćući, ona se besno okrenu na drugu stranu. Nešto je kratko udari u zadnji deo glave. Posrnuvši, ona se zapanjeno okrenu ka Elejni. Zašto ju je udarila? Samo, Elejna je ležala prostrta, zatvorenih očiju i sa gadnom ljubičastom oteklinom na slepoočnici. Nesigurno, Ninaeva se spusti na kolena i uze prijateljicu u naručje.
„Tvojoj prijateljici mora da je pozlilo“, reče dugonosa žena, kleknuvši kraj njih, ne obraćajući pažnju na žutu haljinu koja je otkrivala previše poprsja čak i po merilima Ebou Dara. „Da vam pomognem.“
Visok čova, zgodan u svome vezenom svilenom prsniku, ako se izuzme njegov ulagivački osmeh, sagnuo se da dotakne Ninaevino rame. „Ovamo, ja imam kočiju. Odvešćemo vas nekud gde je udobnije nego na kaldrmi."
„Odlazite“, pristojno im reče Ninaeva. „Nije nam potrebna vaša pomoć.“
Međutim, čova je uporno pokušavao da je podigne na noge, da je povede ka crvenoj kočiji, iz koje je odlučno domahivala neka uzbuđena žena. Dugonosa žena stvarno je pokušala da podigne Elejnu, zahvaljujući čoveku na pomoći i brbljajući kako njegova kočija zvuči kao odlična zamisao. Gomila posmatrača kao da se stvorila iz vazduha, praveći polukrug, žene su saosećajno mrmljale o onesvešćivanju zbog vrućine, muškarci su se nudili da pomognu i ponesu gospe. Usukan tip potpuno opušteno posegnu za Ninaevinom kesom sa novcem pravo pred njenim nosom.
U glavi joj se još uvek vrtelo dovoljno da joj posezanje za saidarom bude otežano, ali čak i da joj sva ova brbljiva gomila nije raspalila narav, ono što je ugledala da leži na ulici to bi učinilo. Jedna strela sa zatupljenim kamenim vrhom. Ista ona koja je nju okrznula a pogodila Elejnu. Ona poče da usmerava, a usukani secikesa se presavi, držeći se za stomak i skičeći kao prase u kupinama. Drugi tok, a dugonosa žena se prevrnu unazad sa dvostruko višim vriskom. Čova u svilenom prsniku je, činilo se, odjednom zaključio kako im, na kraju krajeva, nije potrebna njegova pomoć, jer se okrenuo i potrčao ka kočiji, ali ona i njemu izruči njegovo sledovanje. On je kričao jače od bilo kog razbesnelog bika dok ga je žena iz kočije uvlačila vukući ga za prsnik.
„Hvala vam, ali nije nam potrebna nikakva pomoć“, povika Ninaeva. Pristojno.
