Dureći se, Ninaeva dopusti da je poteraju ka prednjim vratima. Opiranje ne bi ništa donelo, osim možda da ih otvoreno izbace, ali ona nije volela da se predaje. Svetlosti, stvarno nije! Elejna je marširala, ledena odlučnost da ode odatle i završi sa svim tim isijavala je iz svakog njenog pokreta.
U malom ulaznom predvorju Ninaeva odluči da pokuša još jedanput. „Molim vas. Gejrnija, Berovajna, ako imate ikakve nagoveštaje, kažite nam. Bilo kakav putokaz. Morate da shvatite koliko je ovo bitno. Morate!"
„Nema većih slepaca od onih koji drže oči zatvorene", citirala je Elejna, ne baš ispod glasa.
Berovajna je oklevala, ali ne i Gejrnija. Ona se unese Ninaevi u lice. „Misliš li ti da smo mi budale, devojko? Reći ću ti ovo. Da je bilo po mome, spakovale bismo vas na imanje bez obzira na to što pričate. Nekoliko meseci Alisine pažnje, pa biste naučile da pripazite na svoj jezik i da budete zahvalne za pomoć na koju sada pljujete.“ Ninaeva razmisli da li da je raspali preko nosa; nije joj bio potreban saidar da bi upotrebila pesnicu.
„Gejrnija“, oštro joj se obrati Berovajna, „Izvini se! Mi nikoga ne držimo protiv volje, a ti to odlično znaš. Smesta da se izviniš!“
I, čudo nad čudima, žena, koja bi bila vrlo blizu vrha da je Aes Sedai, pogleda postrance u ženu koja bi bila gotovo na samom dnu, pa pocrvene do korena kose. „Molim za oproštenje“, zamumla Gejrnija ka Ninaevi. „Moja narav me povremeno nadvlada, pa kažem i ono na šta nemam prava. Ponizno molim za oproštenje.“ Još jedan dug pogled u stranu, ka Berovajni koja je klimala glavom, i sve se završi uzdahom otvorenog olakšanja.
Dok je Ninaeva još uvek zaprepašćena buljila, štitovi su uklonjeni, a ona i Elejna su bile izgurane na ulicu. Vrata se za njima zalupiše.
Neverovatno, pomisli Riejna, posmatrajući sa prozora dok su dve čudne devojke nestajale niz ulicu gubeći se u gomili trgovaca i prosjaka i povremenih nosiljki. Ona se vratila u sobu za sastanke čim su njih dve izvedene odatle. Nije znala šta da misli o njima, a njihove uporne tvrdnje, koje su se protivile zdravom razumu, samo su pojačavale njenu zbunjenost.
„One se nisu znojile“, prošaputa joj Berovajna pored ramena.
„Da?“ Postarala bi se da novosti stignu do Tarezinske palate u sledećih sat vremena, samo da nije dala reč. I da nije postojala opasnost. Strah joj je ključao u stomaku, ista panika koja ju je ophrvala posle prvog prolaza kroz srebrne lukove kada je otišla da bi bila iskušana za Prihvaćenu. Kao i svaki put kada bi se to dogodilo u godinama posle toga, ona se odlučno sabra; u stvari, ona nije shvatala kako je strah od mogućnosti da će vrišteći početi da beži odavno uništio svaku mogućnost da se to stvarno i dogodi. Molila se da ove dve devojke odustanu od svoje ludorije. Molila se da, ako to već ne urade, budu uhvaćene negde daleko od Ebou Dara i da ili ćute, ili da im niko ne poveruje. Moraće da se sprovedu mere opreza, da se pojača obezbeđenje koje godinama nije korišćeno. Mada, Aes Sedai su bile toliko svemoćne da to i nije pravilo nikakvu razliku. To je osećala u kostima.
„Najstarija, je li moguće da je bar starija od njih dve zbilja...? Mi smo usmeravale i...“
Očajna Berovajna ne dovrši misao, ali Riejna nije morala da razmišlja, čak ni ako bi izuzela mlađu devojku. Zašto bi se ijedna Aes Sedai pretvarala da je nešto mnogo niže, toliko niže? Sem toga, bilo koja prava Aes Sedai naterala bi ih sve na kolena da mole za milost, a ne bi tako pokorno stajala tamo.
„Nismo usmeravale pred Aes Sedai“, odlučno saopšti ona. „Nismo prekršile nijedno pravilo.“ Ta su se pravila strogo odnosila na nju koliko i na bilo koga drugog; prvo je bilo da su one sve iste, čak i one koje su trenutno bile uzdignute. Kako bi inače moglo biti drugačije, kad one koje su iznad moraju pre ili kasnije stupiti dole? Samo kroz promene i pokretanja mogle su da ostanu sakrivene.
„Ali neke od priča jesu pominjale devojčicu koja je Amirlin, Najstarija. A ona je znala...“
„Pobunjenice.“ Riejna je tom rečju izrazila uvređenu nevericu koju je osećala. Da se iko usudio na pobunu protiv Bele kule! Nije bilo čudno da se neverovatne priče roje oko bilo koga takvog.
„A šta je sa Loganom i Crvenim ađahom?“, raspitivala se Gejrnija, a Riejna ju je ošinula pogledom. Ta je žena uzela još jednu šolju čaja za sebe pre nego što se vratila gore, a sada je uspevala da ga potpuno nedužno srče.
„Šta god da je istina, Gejrnija, nije naše da hulimo na bilo šta što Aes Sedai možda učine.“ Riejna skupi usne. To jedva da je izražavalo ono što je osećala prema pobunjenicama, kako li je ijedna Aes Sedai mogla da učini nešto takvo?
