Mogla sam da budem pokorna koliko im srce želi, razdraženo je razmišljala. Pomislile bi da sam savitljiva kao stara papuča! Mogla sam... To je bila laž, a nije joj bio potreban gadan, poznati ukus da bi je ubedio u to. Kad bi imala i pola prilike, protresla bi ona svaku od tih žena dok joj ne bi saopštile ono što je želela da sazna. Dala bi ona njima Aes Sedai dok ne bi zaskičale!
Ona mrko pogleda postrance, ka Elejni. Druga žena delovala je zadubljena u misli. Ninaeva požele da joj nije poznato o čemu ova druga razmišlja. Protraćeno jutro i tome slično, gotovo potpuno poniženje. Nije volela kada bi se ispostavilo da je pogrešila. A još uvek nije navikla da greške i prizna, stvarno. A sada će morati da se izvinjava Elejni. Ona je uistinu mrzela da se izvinjava. Pa, biće dovoljno loše kada se vrate u svoje odaje. A Birgita i Avijenda su još uvek napolju, bar se nadala. Nije nameravala da to otpočne na ulici gde je ko zna ko prolazio pored njih. Gužva je bila veća, iako sunce nije delovalo mnogo više, posmatrano kroz uskovitlane oblake morskih ptica koje su im kričale nad glavama.
Nije bilo lako pronaći put, nakon svih onih zaokreta i skretanja. Ninaeva je desetak puta morala da pita za pravac, dok je Elejna gledala na drugu stranu praveći se nezainteresovana. Ona je žurno grabila preko mostova, provlačila se između kola i dvokolica, skakala s puta nosiljkama u trku koje su krivudale kroz gomilu, želeći da Elejna kaže bilo šta. Ninaeva je znala kako da podgreva zlovolju, a što je duže bila tiha, gore je bivalo kada bi progovorila, tako da je, što je duže Elejna hodala ne progovarajući, predstava u njenoj glavi o onome što će se dogoditi kada se vrate u svoje odaje, bivala sve tmurnija. A od toga je postajala besna. Morala je da prizna pogrešku, makar samoj sebi. Elejna nema nikakvo pravo jer je tera da pati na ovakav način. Poprimila je takav izraz lica da su im se čak i ljudi koji nisu primećivali njihovo prstenje uklanjali s puta. Oni koji ga jesu primetili obično su nalazili neodložnu potrebu da budu u susednoj ulici. Čak su se i neki nosači nosiljki uklanjali pred njom.
„Koliko stara ti je izgledala Riejna?“, odjednom progovori Elejna. Ninaeva skoro da je poskočila. Gotovo da su stigle na Mol Haru.
„Pedeset godina, možda šezdeset. Ne vidim zašto je to važno.“ Ona pređe očima preko gomile da proveri je li iko dovoljno blizu da ih čuje. Ulična prodavačica, koja je prolazila sa poslužavnikom punim gorkog žutog voća po imenu limun, pokuša da proguta svoj povik usred reči kada se Ninaevin pogled za trenutak zaustavio na njoj, što je dovelo do toga da se presamiti preko poslužavnika zagrcnuvši se i kašljući. Ninaeva samo šmrknu. Žena je verovatno prisluškivala, ako nije nameravala da im iseče kese. „One jesu esnaf, Elejna, i one znaju gde se Zdela nalazi. Naprosto znam da je tako.“ To uopšte nije bilo ono što je nameravala da kaže. Ako se sada izvini što je uvalila Elejnu u ovo, možda neće biti tako loše.
„Pretpostavljam da jesu“, odsutno odvrati Elejna. „Pretpostavljam da bi mogle znati. Kako to da je ona toliko ostarila?“
Ninaeva se zaustavi u mestu nasred ulice. Posle sve te rasprave, pošto su ih tako izvukle na ulicu, ona je pretpostavljala? „Pa, ja pretpostavljam da je starila na isti način kao i mi ostali, dan za danom. Elejna, ako si u to verovala, zašto si objavila ko si kao Riejnon u Kuli?“ To joj se poređenje baš dopadalo; prema predanju, ono što je kraljica Riejnon dobila bilo je vrlo daleko od onoga što je želela.
Elejni kao da posle pitanja nije sinulo, bez obzira na sve njeno obrazovanje. Dok je kočija sa zelenim zavesama tutnjala pored njih, ona povuče Ninaevu na jednu stranu ulica na tom mestu nije bila preterano široka pred krojačku radnju sa širokim vratima kroz koja se videlo nekoliko krojačkih lutki obučenih u poludovršene haljine.
„One nisu želele ništa da nam kažu, Ninaeva, i ne bi, ni da si klekla na kolena i preklinjala.“ Ninaeva uvređeno zausti, a onda čvrsto stisnu usne. Ona nikada nije pominjala preklinjanje. Sem toga, zašto bi ona morala biti jedina? Bolje bilo koja žena negoli Met Kauton. Elejna je, međutim, uhvatila zalet i nije dozvoljavala da je išta skrene. „Ninaeva, ona mora da je usporila kao i sve ostale. Koliko godina ona mora da ima da bi izgledala kao da joj je pedeset ili šezdeset?“
„O čemu ti to pričaš?“ Ne razmišljajuči, Ninaeva zapamti položaj radnje; krojačicin rad delovao je prilično dobro, vredan podrobnijeg razgledanja. „Verovatno ne usmerava nimalo više nego što mora, uplašena da će je neko greškom zameniti za sestru. Ona ne bi želela da ima suviše glatko lice, na kraju krajeva.“
