„Mara?“, podrugljivo će on. „Misliš Sijuan Sanče?“ Ipak je upamtio ono što je čuo u svom bunilu. „Izgleda li ti ovde neko kao da bi razgovarao sa mnom?“ Ponovo se vratio proučavanju prisutnih.
Zaista niko nije izgledao kao da bi razgovarao sa smirenim lažnim Zmajem, niti je iko, osim one dvojice Zaštitnika, obraćao pažnju na njih dvoje. Da nije toliko dobro poznavala Aes Sedai, pomislila bi da su se uzmuvale. Ni pre nisu bile dokone, ali sada su još mnogo žustrije i živahnije razgovarale po grupicama i odsečno izdavale naređenja Zaštitnicima. Potpuno su zaboravile one pergamente kojima su se do malopre prilježno bavile. Šerijam i još dve od onih što su odvele Sijuan ponovo su otišle u sobu pozadi, ali uz Leanu su sada za stolom sedele dve pisarke i žurno nešto beležile. Čitava bujica Aes Sedai počela je da ulazi u gostionicu i odlazi tamo u sobu, a nijedna nije izlazila. Šta god se tamo događalo malopre, bilo je jasno da ih je Sijuan dobro uzdrmala.
Min je poželela da popriča s njom, ili da bar nekoliko minuta bude sama. Sijuan sad sigurno tuče Brina onim bisagama. Ne, ne bi ona nikada uradila tako nešto, koliko god da ga je streljala mrkim pogledima. A ni on nije pustahija kao Logan, koji je sirovom snagom uspeo da privremeno nadjača Sijuan. Brin je povučen i tih – ne slabić, naravno, ali ni nadmen. Ne bi želela čoveka kog se sećala iz Srca Izvora za neprijatelja, ali verovala je da se on neće dugo opirati Sijuan. Možda on sad misli kako će ona krotko odslužiti svoju kaznu, ali Min uopšte nije dovodila u pitanje ko će koga tu da služi. Samo da ona i Sijuan porazgovaraju o njemu.
Kao da joj je pročitala misli, Sijuan siđe niz stepenice noseći nekakav beli smotuljak pod miškom. Da je imala rep, šibala bi njime oko sebe. Zastala je na tren da pogleda Min i Logana, a onda produžila ka vratima koja su vodila u kuhinju.,
„Ostani ovde“, reče Min Loganu, „i, molim te, nikome ništa ne pričaj dok... Sijuan ne porazgovara s tobom.“ Sad se mora ponovo navići da koristi njihova prava imena. On je čak i ne pogleda.
Sustigla je Sijuan na pola puta do kuhinje. Kroz rasušena vrata dopiralo je čangrljanje posuđa i pljuskanje vode.
Sijuan se izbeči na nju. „Zašto si ga ostavila samog? Je li još živ?“
„Koliko ja vidim, taj će se još naživeti. Sijuan, niko ne želi da razgovara s njim, ali ja želim da popričam s tobom.“ Sijuan joj tutnu onaj smotuljak u ruke. Košulje. „Šta je ovo?“
„Prokleti veš prokletog Gareta prokletog Brina“, prosikta Sijuan. „Pošto si sad i ti jedna od njegovih
Min je uhvati za ruku pre nego što je odjurila. „Sačekaj makar jedan minut i saslušaj me. Kada je Brin ušao, videla sam nešto. Auru i bika koji je kidao ruže iz venca oko vrata i... Ništa nije važno osim aure. Nije mi baš sve bilo jasno, ali to donekle jeste.“
„Šta ti je bilo jasno?“
„Ako ti je stalo da sačuvaš glavu, ne odvajaj se od njega.“ Bilo je vruće, ali Min zadrhta. Još je samo jednom videla nešto što je imalo takvu uzročno-posledičnu vezu, a i tada se radilo o životu i smrti. Dovoljno joj je teško što zna šta će se dogoditi, ako još počne da vidi i ono što bi moglo biti... „Samo toliko znam. Živećeš samo ako on bude uz tebe. Ako se previše udalji ili budete dugo razdvojeni, umrećeš. Oboje ćete umreti. Ne znam zašto sam u njegovoj auri videla nešto što ima veze s tobom, ali zajedno ste u tome.“
Sijuanin osmeh bi oljuštio krušku. „Radije bih bila u trulom čamcu punom smrdljivih jegulja.“
„Ko bi rekao da će on poći za nama? Zar ćemo zaista morati s njim?“
„O, ne, Min. On će povesti našu vojsku u pobedu, a od mog života napraviti Jamu usuda! A sad mi još i život zavisi od njega! Nisam sigurna koliko se to isplati.“ Duboko je udahnula i poravnala haljinu. „Donesi mi ove košulje kad ih opereš i ispeglaš. Ja ću mu ih odneti. Mogla bi i da mu očistiš čizme pre nego što odeš na spavanje. Dobile smo sobu – prčvarnicu – odmah do njegove, kako bismo ga čule ako mu slučajno zatreba neko da mu rastrese proklete jastuke!“ Otišla je pre nego što je Min stigla da se pobuni.
Zagledala se u zgužvane košulje, svesna ko će prati veš Gareta Brina, a to nije bila Sijuan Sanče.
Kader je ležao u mraku i odsutno uvrtao maramicu među prstima. U kola je kroz otvoren prozor ulazila mesečina, ali ne beše ni daška vetra. Ako ništa drugo, u Kairhijenu je bar malo svežije nego u Pustari. Nadao se da će se jednom vratiti u Saldeju i ponovo šetati vrtom u kome ga je njegova sestra Teodora učila da čita i piše. Nedostajala mu je koliko i Saldeja i tamošnje oštre zime, kad drvo puca od mraza a putovati se može jedino na krpljama ili skijama. Ovde, na jugu, proleće je kao leto, a leto kao Jama usuda. Znoj mu se u potocima slivao niz telo.
