Teško je uzdahnuo, pa zavukao prste u maleni zazor između ležaja i zida kola. Začu se šuštanje ispresavijanog komada pergamenta. Sam ga je tu ostavio. Znao ga je napamet od reči do reči.
Nisi sam među strancima. Put je izabran.
Samo to. Bez potpisa, naravno. Neko mu je to prethodne noći proturio ispod vrata. Nalazili su se jedva četvrt milje od grada Ejanroda, ali čak i da je tamo postojao prazan udoban krevet, teško da bi ga Aijeli pustili da provede noč van logora. Ako ne oni, onda Aes Sedai. Njegove su se namere trenutno odlično uklapale u Moirainine. Možda će ipak ponovo videti Tar Valon.
Opasno je to mesto za ljude njegovog soja, ali poslovi koje je tamo dobijao uvek su bili važni i vrlo osvežavajući.
Misli mu se, protiv njegove volje, vratiše na onu poruku. Reč „izabran" ukazivala je na to da mu je ceduljicu sigurno ostavio neki drugi Prijatelj Mraka. Iznenadilo ga je što se to desilo tek sad, kad su već prevalili dobar deo Kairhijena. Nepuna dva meseca ranije – malo pošto se Jasin Natael prikačio Randu al’Toru (nikada nije našao za shodno da objasni taj svoj postupak) i posle nestanka njegove nove družice Keile Šaogi (sumnjao je da je ostala zakopana negde u Pustari, srca probodenog Nataelovim nožem, što ga nije previše potresalo) – posetio ga je jedan Izabrani. I to niko drugi do sama Lanfear. Došla je da mu da uputstva.
Ruka mu nesvesno pođe ka prsima da preko košulje napipa ožiljke. Ovlažio je lice maramicom. Otkako se to desilo, nije bilo dana da ga jedan deo njegovog uma zdravorazumski ne podseti kako su ti ožiljci dokaz da ono nije bio san. Niti običan košmar. Drugi deo je, međutim, bio van sebe od olakšanja što se Lanfear više nije vraćala.
Drugo iznenađenje u vezi s porukom beše rukopis. I to ženski, ukoliko ga vid nije potpuno izdao, a neka su slova bila ispisana onako kako to Aijeli rade. Natael mu je rekao da među njima sigurno ima Prijatelja Mraka, kao što ih ima u svakoj zemlji i svakom narodu, ali nije mu bilo stalo da traži sabraću u Pustari. Aijeli prvo ubijaju pa pitaju, a dovoljno je i da čovek samo diše pa da im se zameri.
Sve u svemu, ta poruka nije slutila na dobro. Možda ga je Natael prokazao nekom aijelskom Prijatelju Mraka. Ljutito je uvrtao maramicu sve dok se nije pretvorila u dugačak, tanak gajtan, a onda snažno zateže. Da onaj zabavljač i Keila nisu imali dokaze o svom visokom položaju u redovima Prijatelja Mraka, ubio bi ih još pre nego što su i kročili u Pustaru. Preostala je još jedna mogućnost, a od nje mu se sledi krv u žilama. „Put je izabran.“ Možda je to neko napisao samo da upotrebi reč „izabran“, kako bi mu stavio do znanja da je neko od Izabranih odlučio da ga upotrebi. To sigurno nije bila Lanfear – ona bi mu prosto ponovo došla u snove.
Stresao se uprkos vrućini i ponovo otro znoj s lica. Stekao je utisak da je Lanfear ljubomorna gospodarica, ali on se ne može opirati ukoliko neki Izabrani poželi da ga iskoristi. Uprkos svim zavetima i obećanjima koja je dao još kao dečak, uopšte nije bio sklon samozavaravanju: nađe li se između dvoje Izabranih, biće smožden kao mače ispod kolskog točka, a oni bi na to obratili pažnju koliko i kola na mače.
Tad začu tiho kucanje i skoči. Bio je vrlo okretan za čoveka svoje građe, ali nije dopuštao da se to vidi. Obrisa lice i vrat pa jurnu kraj ozidane peći, koja mu ovde zaista nije bila potrebna, i bogato izrezbarenih obojenih kredenaca. Čim je otvorio, jedna vitka prilika, sva u crnom, žurno promače kraj njega. Preleteo je pogledom mesečinom okupan predeo da se uveri da to niko nije video – kočijaši su hrkali ispod kola, a Aijeli nikad nisu duboko zalazili u taj deo logora – pa brzo zatvorio vrata.
„Sigurno si se skuvala, Isendra“, zakikota se on. „Skini to i raskomoti se.“
„Neka, hvala“, začu se njen ogorčeni glas iz dubine kapuljače. Stajala je uspravno, ali svaki čas se trzala, pošto ju je te noći sukno verovatno bockalo i više nego obično.
On se ponovo zakikota. „Kako ti drago.“ Dosećao se da joj Device koplja dopuštaju da ispod te odore nosi samo ukradeni nakit. Mnogo se bila upristojila otkako su je one uzele pod svoje. Nikako mu ne beše jasno kako je ta žena bila toliko glupa da se upusti u krađu. Nije mu smetala njena vriska dok su je za kosu izvlačile iz kola, pošto mu je bilo drago što niko nije posumnjao da je i on umešan. Njena mu je pohlepa samo otežala zadatak. „Imaš li da mi kažeš nešto o al’Toru ili Nataelu?“ Lanfear je izričito zapovedila da drži tu dvojicu na oku, a kako bolje držati muškarca na oku nego tako što mu se u krevet dovede žena? Svako će – pa bio to i Ponovorođeni Zmaj ili njegov Prijatelj Zore, kako su ga Aijeli prozvali – veštoj ljubavnici reći i ono što se zakleo da će čuvati kao tajnu, hvaliće joj se svojim namerama i otkrivati svoje slabosti.
