Toga se dana zemlja provalila pod trojicom Kamenih pasa i upali su u zmijsko leglo, ali nijedan od više desetina ujeda ne zakači ništa osim njihove odeće. Znao je da je to vitoperenje verovatnoće njegovo delo. Tal Netin, sedlar, preživeo je Taijen, ali se oko podneva sapleo na kamen i slomio vrat, iako je pao na ravno, travnato tle. Rand je bio svestan da je i za to on kriv. A opet, Bael i Džeran su zbog njega prekinuli staro neprijateljstvo između Šaarada i Gošijena i sada su zajedno obedovali ili u putu delili sušeno meso. I dalje se nisu voleli, i jedva da su uopšte shvatali šta su uradili, ali sad sve beše gotovo, pošto su se zavetovali i zakleli vodom, tako što su jedan drugog napojili iz krčaga. Za Aijele je to bila najjača zakletva. Mnogo će pokolenja proći dok Šaaradi i Gošijeni ponovo ne zametnu kavgu, pa makar i zbog ovce, koze ili govečeta.
Zanimalo ga je hoće li mu ti nepredvidljivi ishodi uvek ići naruku. Doduše, mogao je i gore da prođe. Nije znao da li se toga dana desilo još nešto za šta treba sebe da krivi. Ništa nije pitao, a niko mu ništa nije rekao. Baelovo i Džeranovo pomirenje samo je delimično moglo da ublaži smrt Tala Netina.
„Danima nisam video ni Enailu ni Adelin" reče, samo da bi promenio temu. Njih dve su najljubomornije čuvale svoja mesta u njegovom obezbeđenju. „Da nisu bolesne?“
Sulin ga pogleda blago rečeno začuđeno. „Vratiče se kad prestanu da se igraju lutkama, Rande al’Tore.“
On zausti da kaže nešto, pa zatvori usta. Aijeli jesu čudan narod – posle Avijendinih je predavanja u to bio još uvereniji – ali ovo je već potpuno besmisleno. „Onda im reci da su odrasle žene i da počnu već jednom tako da se ponašaju.“
Čak je i u pomrčini video njen zadovoljni osmeh. „Biće onako kako Kar’a’karn kaže.“ Šta li sad to znači? Pogledala ga je i zamišljeno skupila usne. „Preskočio si večeru. Još uvek za sve ima dovoljno hrane, a gladovanjem nikoga nećeš usrećiti. Ako ne budeš jeo, ljudi će se zabrinuti što si bolestan. A onda ćeš se stvarno razboleti.“
On se tiho nasmeja, ispustivši zvuk nalik prozuklom zviždanju. Jednog je trenutka Kar’a’karn, a drugog... Ako sam ne ode da nešto pojede, Sulin će mu verovatno doneti hranu. I nahraniće ga ako treba. „Ješću. Moiraina je dosad sigurno već otišla na počinak.“ Ovog ga puta njen zbunjeni pogled ispuni zadovoljstvom. Za promenu, ona njega nije razumela.
Samo što je sišao s ograde, iz ulice koja je vodila ka mostu začu topot kopita. Device u trenu poskakaše, pokrivenih lica, i mašiše se strela. Njemu ruka nagonski polete ka pojasu, ali ne napipa balčak mača. Dodijalo mu je aijelsko iščuđavanje što on ne samo da jaše, nego još i nosi to čudo u sedlu, tako da mu zaista ne beše stalo da i dalje krši njihove običaje noseći mač sa sobom. Osim toga, nije bilo mnogo konja, a i sporo su se približavali.
Kada su se pojavili, okruženi pratnjom od bar pedeset Aijela, ispostavilo se da je to tek dvadesetak utučenih konjanika. Većina ih je imala okovane kacige, a pod prsnicima tairenske kapute prugastih, nabranih rukava. Dvojica na čelu imala su bogato ukrašene oklope i velike bele perjanice na prednjem delu kaciga, a satenske su im pruge na rukavima svetlucale na mesečini. U pozadini je išlo pola tuceta ljudi u crnim kaputima i sa zvonastim kacigama. Dvojica su na leđima nosila privezane male barjake na kratkim držaljama, poznate kao kon. Kairhijenjani su ih koristili da u borbi znaju ko je zapovednik, ali i kao obeležje svog gospodara.
Tairenci s perjanicama zapiljiše se u njega, a onda se zgranuto pogledaše, pa brže-bolje sjahaše i baciše se na kolena, držeći kacige u rukama. Bili su mladi, tek malo stariji od njega, obojica s kratkim, šiljatim bradicama, koje behu oznaka tairenskih plemića. Po oštećenim ukrasima i ulubljenim prsnicima videlo se da su s nekim bili ukrstili mačeve. Nisu se usuđivali ni da pogledaju Aijele koji su ih okruživali, kao da se nadaju da će ovi sami nestati ako ih niko ne primećuje. Device skidoše velove, ali nisu izgledale ništa nespremnije da kopljem ili strelom proburaze ratnike na kolenima.
Za njima stiže i Ruark, s jednim sivookim Aijelom, malo mlađim i višim od sebe, i stade pozadi. Mangin iz septe Džirdo Taardada – u kojoj je bilo konjanika – jedan od onih koji su se borili kod Kamena Tira.
„Gospodaru Zmaju“, progovori rumeni, bucmasti plemić, „nek mi duša sagori, ali zar su i tebe zarobili?“ Njegov sadrug, koji je uprkos bradi, zbog mesnatih ušiju i baburastog nosa više ličio na seljače, nije prestajao da s čela sklanja pramen slabe kose. „Rekoše da nas vode kod nekog što dolazi sa zorom, nekakvog Kar’a’karna. Taj ima neke veze s njihovim poglavarima, ako se dobro sećam onoga što sam u detinjstvu učio. Oprosti mi, gospodaru. Ja sam Edorion od kuće Selorna, a ovo je Estean od kuće Andijama.“
