Isto je bilo i kad su izašli iz Samare i ponovo se našli na kolskom drumu. Brinula ju je Randova osionost, a sad ih njena umalo nije sve odvukla u propast. To „umalo“ možda nije važilo i za Birgitu, iako je sačuvala živu glavu. Za Ninaevu je najbolje da se više ne kači ni s Crnim ađahom ni sa Mogedijen sve dok joj neko ko im zna namere ne kaže šta da radi. Bes poče da ključa u njoj, ali uspela je nekako da se smiri. Otići će u Salidar i sve prepustiti Plavima. Eto, tako će biti i gotovo.
„Da nisi pojela nešto što ti ne prija?“, upita Ragan. „Iskrivila si usta kao da si zagrizla zrelu brabinku.“
Tako ga je pogledala da je samo zaćutao i nastavio da hoda.
A šta da radi s ova dva Šijenarca? Naravno da im mora naći nekakvu svrhu, pošto bi bila grehota da ih ne iskoristi kad su već tu. Za početak, to su dodatna dva para očiju – u stvari tri oka, ali će ona crkla-pukla naučiti da bez gutanja knedle gleda onaj povez – a što više ljudi bude tražilo brod, pre će ga i naći. Lepo od Maseme i Galada što će joj pomoći, ali nije bila voljna da s ma kojim od njih deli svoje namere više nego što je neophodno. Ko zna šta bi sve ta dvojica mogla da urade.
„Sledite U me zato što vam je to naredio Masema“, upita oštro, „ili Galad?“
„Kakve proklete veze ima?“, progunđa Uno. „Ako te je gospodar Zmaj pozvao, prokleto mi je...“ Zaćutao je i namrštio se kad mu je zapretila prstom. Ragan ju je gledao kao da drži nož.
„Hoćete li da pomognete Elejni i meni da stignemo do Randa?“
„Ionako nemam pametnijeg posla“, jetko će Ragan. „Kako stvari stoje, u Šijenar se nećemo vratiti dok ne budemo bezubi starci. Komotno možemo s tobom sve do Tira ili kud si već pošla.“
Nije pre razmišljala o tome, ali taj joj je predlog zazvučao sasvim smisleno. Njih dvojica bi pomagali Tomu i Džuilinu u svakodnevnim poslovima i stražarenju. A ne mora čak ni da im kaže koliko će sve to trajati, niti koliko je zastoja i skretanja s puta pred njima. Možda im Plave u Salidaru neće ni dati da nastave. Kad se ponovo nađu među Aes Sedai, njih dve će ponovo biti samo Prihvaćene.
Gomila ispod Lukine kitnjaste table kao da se nimalo ne beše smanjila. Jedna reka ljudi slivala se ka ulazu dok je druga kuljala napolje, razgovarajući o predstavi. Svaki čas su se nad platnenom ogradom ukazivali veprokonji, mameći uzdahe svetine koja je čekala da uđe. Serandina je opet izvodila svoju tačku. Vodila je računa da se njeni srediti dovoljno odmaraju i nije odstupala od toga ma koliko se Luka bunio. Muškarci urade ono što im se kaže kad im se objasni da nemaju izbora. Uglavnom.
Kad se nađoše nadomak ulaza, Ninaeva stade i okrete sa ka Šijenarcima. Lice joj beše potpuno staloženo, ali oni je pogledaše zabrinuto, što je u Unovom slučaju, nažalost, uključivalo i zbunjeno doticanje poveza. Niko od prolaznika nije obraćao pažnju na njih.
„Onda to neće biti ni zbog Maseme, ni zbog Galada“, odlučno im reče. „Ako ćete na put sa mnom, radićete kako vam
Naravno da su morali prvo da se pogledaju pa tek onda da potvrdno klimnu. „Ako prokleto mora da bude tako“, progunđa Uno, „onda neka prokleto bude. Teško ćeš živa stići do gospodara Zmaja ako nemaš nikog da te čuva. Neka bi te seljačina pojela za doručak zbog te tvoje proklete jezičine.“ Iz Raganovog se pogleda videlo da se slaže sa svakom Unovom rečju, ali da iskreno sumnja u razum čoveka koji se usudio da sve to i izgovori. Izgleda da u njemu ipak čuči zrno mudrosti.
Uopšte je nije zanimalo zašto su prihvatili njene uslove. Za sada. Imaće dovoljno vremena da ih dovede u red.
„Sigurna sam da će se i ostali složiti“, reče Ragan.
„Ostali?“ zbunjeno će ona. „Hoćeš da kažeš da vas ima još? Koliko?“
„Svega petnaestorica. Ne verujem da će Bartu i Nengar poći s nama.“
„Oni moraju da se ulizuju prokletom Proroku“, objasni Uno, pa se okrete i muški pljunu. „Svega petnaestorica. Sar je pao s one proklete litice, a Mendao se zakačio s onom trojicom Lovaca na Rog, a onda je...“
Ninaeva je bila toliko zgranuta da ga više nije ni slušala. Petnaestorica! Nije mogla a da ne počne da se preračunava koliko bi koštalo hranjenje petnaestorice muškaraca. Pa svaki od one dvojice, čak i kad nisu gladni, pojede više nego ona i Elejna zajedno. Svetlosti!
S druge strane, uz petnaestoricu šijenarskih ratnika brod im ne bi ni bio potreban. Istina je da je putovanje rekom najbrže – prisećala se da je Salidar na reci ili bar nedaleko od nje, tako da bi brzo stigli na cilj – ali s takvom bi pratnjom i u kolima bile savršeno bezbedne, kako od Belih plaštova, tako i od Prorokovih sledbenika i razbojnika. Ali i sporije. Osim toga, svako će primetiti zaprežna kola koja s tolikom svitom odlaze iz Samare, a treba misliti i na Mogedijen i Crni ađah.
