Ne bi bilo zgoreg da im i Galad potraži kakav brod. Ako Masema zaboravi svoju nameru da zatvori krčme, zašto ne bi i obećanje da će im pomoći? Tim pre što bi je tako primorao da još malo ostane u gradu i posluži njegovim naumima. Ne bi to uopšte bilo zgoreg kad bi mogla da veruje Galadu. U suprotnom joj je preostala jedino nada da on ipak nije toliko vešt mačevalac kao što se priča. Surova je to misao, ali ne kao ono što bi ih zadesilo – što će ih zadesiti – ako se on pokaže kao lažov.
„To sam što sam, Galade. Baš kao i Elejna.“ U ustima je još osećala kiseo ukus od onolikog povlađivanja Masemi. Imala je snage samo za još malo belokulaškog izmigoljavanja. „A i ti si sada to što jesi“, dodala je, značajno pogledavši njegov beli plašt. „Ona rulja mrzi Kulu i žene koje umeju da usmeravaju. Sada, kad si postao jedan od njih, šta me sprečava da pomislim da će mi za jedan sat pedesetorica tvoje sabraće biti za petama i pokušavati da mi promaknu strelu između plećki ako već ne mogu da me uhapse? A i Elejnu sa mnom.“
Galad ljutito odmahnu glavom. A možda se i uvredio? „Koliko puta treba da ti ponovim? Nikada ne bih dopustio da mi iko povredi sestru. A ni tebe.“
Ljutnula se na sebe što ju je pogodilo kad joj je zadrškom u govoru jasno stavio do znanja da je ona tu nešto uzgredno. Nije ona neka tamo devojčura pa da izgubi glavu zato što je njegov pogled istovremeno prodoran i otapajući. „Ako ti tako kažeš“, reče, na šta se on ponovo trže.
„Reci mi gde ste se smestile, a ja ću vam dojaviti – lično ili po glasniku – čim pronađem neki brod.“
Ako je Elejna u pravu, on nije u stanju da slaže ništa više nego Aes Sedai obavezana Trima zakletvama, ali ipak je oklevala. Ukoliko sada napravi grešku, ta bi joj lako mogla biti poslednja. Imala je puno pravo da rizikuje sopstveni život, ali ovde se radilo i o Elejninom. A i o Tomovom i Džuilinovom, kad je već kod toga, pošto su i oni, ma šta mislili, ipak bili njena odgovornost. Ali sada je sama i sama mora da donese odluku. Doduše, nikako drugačije ne bi ni moglo da bude.
„Svetlosti, ženo, pa šta još hoćeš od mene?“, zareža Galad i poče da diže ruke kao da će je zgrabiti za ramena. Unov mač se istog trenutka ispreči između njih, ali Elejnin brat ga doslovno odgurnu kao da je grana, jedino time pokazavši da ga je uopšte primetio. „Majčinog mi imena, ne želim da vam naudim ni na koji način. Kažeš da ste to što ste. Znam šta ste. I šta niste. Možda deo objašnjenja zašto nosim ovo“ – tu dotače rub teškog, snežnobelog plašta – „leži baš u činjenici da je Kula poslala tebe, Elejnu i Egvenu Svetlost bi znala na kakav zadatak iako ste to što jeste. To je isto kao da dečkića koji je tek naučio da drži mač pošalješ u bitku. Eto, to im nikada neću oprostiti. Još ima vremena da se predomislite. Ne morate da nosite taj mač. Kula je postala preopasna za tebe i moju sestru. Za vas je sad preopasno pola sveta! Pusti me da vas otpremim na sigurno.“ Napetost mu sad beše potpuno nestala iz glasa. „Preklinjem te, Ninaeva. Ako se Elejni nešto desi... Da je bar i Egvena s vama, mogao bih da...“ Prošao je prstima kroz kosu i osvrnuo se oko sebe, kao da traži način da je ubedi. Uno i Ragan su bili spremni da ga svakog trenutka proburaze, ali on kao da to nije ni primećivao. „Tako ti Svetlosti, Ninaeva, pusti me da vam pomognem koliko mogu.“
Samo ju je jedna prosta činjenica navela da konačno prelomi u sebi. Nalaze se u Geldanu, a na drugoj strani reke je Amadicija – jedina zemlja u kojoj je usmeravanje zločin. To znači da Galad mora da bira između onoga što mu nalaže pripadnost Belim plaštovima i dužnosti prema Elejni. Ninaeva je pretpostavljala da će ipak prevagnuti krvna veza. Osim toga, zaista je previše lep da bi dopustila da ga Uno i Ragan ubiju, ali to, naravno, nije uticalo na njenu odluku.
„Mi smo ovde s Valanom Lukom“, reče najzad.
On trepnu i namršti se. „Valan Luka...? Pa zar to nije menažerija?“ Iz glasa su mu izbijali neverica i gađenje. „Šta, za ime Svetlosti, tražite u takvom društvu? Taj svet nije ništa bolji od... Nema veze. Ako vam treba novca, daću vam. Makar toliko da se smestite u neku pristojnu gostionicu.“
Rekao je to tako da je bilo jasno kako se podrazumeva da će ga one poslušati. Nije to bilo „Mogu li da vam dam koju krunu?“ ili „Hoćete li da vam ja nađem smeštaj?“ Smatrao je da treba da pređu u krčmu i one će to uraditi. Možda je bio dovoljno promućuran da prozre njen beg u tu uličicu, ali on nju uopšte ne poznaje. Uostalom, postoji sasvim dobar razlog da ostanu s Lukom.
„Zar stvarno misliš da je igde u čitavoj Samari preostala neka slobodna soba ili senik?“ upita ga ona, za dlaku bešnje no što je želela.
„Siguran sam da bih mogao da...“
