„Pustite ga da prođe“, zapovedi ona. Kad se Uno i Ragan čak i ne pomeriše, ona ponovi naređenje, ali malo odlučnije. Tek se onda skloniše u stranu, mada nevoljno. Nijedan nije zucnuo ni reč, ali izgledali su kao da uveliko gunđaju sebi u bradu. Galad priđe lakim korakom, kao da je potpuno zaboravio na Šijenarce, mada je Ninaeva znala da bi to bila kobna greška.
Ako se izuzmu Izgubljeni, nije bilo muškarca kojeg je manje želela da vidi u tom trenutku, ali čim je ugledala njegovo lice postala je bolno svesna svog disanja i otkucaja srca. Zar baš nije mogao da bude ružan? Ili makar običan?
„Znao si da znam da nas pratiš.“ Nije se trudila da prikrije optužujući prizvuk u glasu, iako nije znala za šta ga to optužuje. Valjda za to što nije postupio onako kako je ona zamislila, priznade poraženo sama sebi.
„Pretpostavio sam to čim sam te prepoznao, Ninaeva. Sećam se da si oduvek videla više nego što si bila voljna da priznaš.“
Neće mu dozvoliti da je zavara laskanjem. Popustila je Valanu Luki i eto dokle ju je to dovelo. „Otkud ti u Geldanu? Mislila sam da si pošao u Altaru.“
On se prvo zagleda u nju onim svojim divnim, tamnim očima, a onda se grohotom nasmeja. „Ninaeva, ti si jedino čeljade na ovom svetu koje bi me pitalo ono što ja treba da pitam. Neka ti bude. Odgovoriću ti, mada bi trebalo da bude obratno. Zaista sam dobio naređenje da idem u Altaru – u Salidar – ali to je promenjeno pošto se ovde pojavio taj Prorok... Šta ti je? Pozlilo ti je?“
Ninaeva se nekako pribra. „Naravno da nije“, brecnu se. „Zdravlje mi je odlično, hvala na pitanju.“ Salidar! Pa da! Ta reč joj poput Aludrinog palidrvceta blesnu u glavi. Toliko mozganja, a na kraju joj je Galad na tanjiru pružio ono čega sama nikako nije mogla da se seti. Još samo da joj Masema brzo nađe brod. I da se postara da ih Galad ne oda. A da to ne podrazumeva da ga Uno i Ragan ubiju. Ma šta Elejna pričala, sigurno joj ne bi bilo drago da ostane bez brata. Teško da će joj poverovati da i ona nije tu negde. „Prosto ne mogu sebi da dođem od iznenađenja što te vidim.“
„Baš sam se bio naljutio kad sam saznao da ste se u Sijendi iskrale i pobegle.“ To prelepo lice bilo je još lepše kad se uozbilji, mada je glas kvario ukupan utisak. Donekle. Obraćao joj se kao da kori devojčicu koja se u vreme za spavanje iskrala napolje da se vere po drveću. „Rastrzao sam se od brige. Šta vas je to, tako vam Svetlosti, spopalo? Imate li vi pojma u kakvu opasnost srljate? I na kraju da završite baš ovde! Elejna je oduvek bila sklona da sedla konja u galopu, ali mislio sam da si bar ti malo razumnija. Taj tobožnji Prorok...“ Tu zastade da pogleda onu dvojicu. Uno beše oborio mač tako da su mu ruke sad počivale na jabuci balčaka, a Ragan se pravio da s toliko prilježnosti razgleda oštricu svog sečiva da prosto ne primećuje ništa oko sebe.
„Priča se“, nastavi Galad, „da je to neki Šijenarac. Sigurno nisi toliko skrenula s pameti da se uhvatiš s nekim takvim.“ Tu je već bilo skriveno previše pitanja.
„Nijedan od njih dvojice nije Prorok, Galade“, odgovorila mu je osorno. „Odavno ih poznajem i to mi možeš verovati. Uno, Ragane, spustite te stvarčice, osim ako niste namerili da sečete nokte. Važi?“ Oklevali su. Uno ju je mrko gledao i nešto mrmljao, ali na kraju je ipak poslušaše. Muškarci uglavnom poslušaju odlučan glas. Većina njih. Ponekad.
„Nisam to ni pomislio, Ninaeva“, još osornije odgovori Galad, na šta se ona nakostreši, ali kada je nastavio, nije joj zvučao nadmeno nego ljutito. I zabrinuto. E, tek se na to nakostrešila! Isprepadao ju je na mrtvo ime pa se još usuđuje i da bude zabrinut. „Ne znam u šta ste se ti i Elejna ovde uvalile, niti me to zanima sve dok mogu neozleđene da vas izvučem odavde. Rečna plovidba je prilično zamrla, ali siguran sam da će se za nekoliko dana pojaviti kakav zgodan brod. Reci mi gde mogu da vas nađem i postaraću se da stignete u Altaru. Odavde ćete lako stići do Kaemlina.“
Nije mogla a da ne zine u njega.
„Sada samo toliko mogu da uradim“, reče kao da se izvinjava, pa zamišljeno odmahnu glavom. „Ne mogu lično da vas otpratim. Dužnost mi je da ostanem ovde.“
„Ne želimo da te odvajamo od dužnosti“, jedva izusti ona. Ako ju je već pogrešno razumeo, šteta bi bilo da ga sad razuverava. A nadala se da će ih u najboljem slučaju samo ostaviti na miru.
Međutim, on kao da je i dalje imao potrebu da se pravda. „Znam da nije bezbedno da vas same šaljem na put, ali rekom ćete moći dovoljno da odmaknete pre nego što čitava granica plane. A hoće, pre ili kasnije. Dovoljna je samo varnica, a Prorok će je upaliti ako već niko drugi ne bude hteo. Ti i Elejna morate da se dokopate Kaemlina. Od tebe tražim samo da mi obećaš da ćete zaista otići tamo. Kula nije mesto za vas. A ni za...“ Naglo je zaćutao, ali je slobodno mogao da rečenicu dovrši Egveninim imenom.
