Oluja na obzorju полностью

Prikri mrštenje tako što srknu čaj. Lagano gubi vlast nad onim što se dešava, nit po nit. Nekada bi je nešto dramatično, kao što su zadevice u Beloj kuli, nateralo da smesta dela. Ali ne može ni da počne da se bavi tom mukom. Sve što je stvoreno lagano se rastače, a jedini način koji ima da se protiv toga bori jeste da svu svoju pažnju i sav svoj napor posveti Al’Toru.

A on se odupire svim njenim pokušajima da mu pomogne. Korak po korak postaje čovek kamene unutrašnjosti, nepomičan i nesposoban da se prilagođava. Kip bez osećanja ne može da se suoči s Mračnim.

Plameni dečak! A eto, i Semirhag joj se i dalje protivi. Kecuejn je izgarala od želje da uđe u sobu i da se suoči s tom ženom, ali Merisa je postavila baš ista pitanja koja bi joj i Kecuejn uputila, pa ništa nije uradila. Koliko će ugled koji Kecuejn ima među ostalim Aes Sedai ostati netaknut ako se pokaže jednako nemoćnom kao ostale?

Serena opet progovori.

„Aes Sedai, ne bi trebalo da se tako ponaša prema njima“, spokojnim glasom kaza Serena.

„Aes Sedai?“, kroz smeh odgovori Semirhag. „Zar vas nije sramota što koristite taj izraz kako biste opisale sebe? To je kao da se stene naziva vukom!“

„Možda ne znamo baš sve, priznajem, ali...“

„Ne znate vi ništa“, odgovori Semirhag. „Vi ste deca koja se igraju roditeljskim igračkama."

Kecuejn kažiprstom zalupka po šolji. Opet ju je pogodila sličnost između nje i Semirhag - i opet se zbog te sličnosti uznemirila.

Krajičkom oka ugleda jednu vitku služavku kako se penje uz stepenište i nosi tanjir pasulja i barene cvekle, Semirhagin ručak. Zar je već vreme? Serena već tri sata ispituje Izgubljenu, ali za sve to vreme ni do čega nije došlo. Služavka priđe i Kecuejn joj mahnu da uđe.

Trenutak kasnije, poslužavnik tresnu o pod. Kecuejn na taj zvuk skoči i prigrli saidar, pa skoro ulete u sobu - ali pokoleba se na Semirhagin glas.

„Neću to da jedem", izjavi Izgubljena, u potpunosti vladajući sobom, kao i obično. „Dojadile su mi vaše splačine. Donećete mi nešto prikladno."

„Ako ti donesemo", začu se Serenin glas, koja je očigledno pokušavala da ugrabi ma kakvu prednost, „hoćeš li da odgovaraš na naša pitanja?"

„Možda", odgovori Semirhag. „Videćemo da li ću biti raspoložena."

Zavlada muk, a Kecuejn pogleda ostale žene u hodniku, koje su sve skočile na onaj tresak, mada nisu mogle da čuju glasove. Pokaza im da sednu.

„Idi i donesi nešto drugo", naredi Serena služavki u sobi. „I pošalji nekoga da ovo očisti." Vrata se otvoriše, pa se brzo zatvoriše kada sluškinja žurno izađe odatle.

Serena nastavi: „Ovo sledeće pitanje, ono će odrediti hoćeš li zapravo dobiti taj ručak ili ne.“ Premda je govorila odlučno, Kecuejn je u Sereninim rečima jasno čula užurbanost. Onaj iznenadni pad poslužavnika sa hranom očigledno ju je iznenadio i uplašio. Sve su tako plahovite kada su u blizini Izgubljene. Ne ponašaju se ponizno, ali ipak pokazuju izvesnu meru poštovanja prema Semirhag. A kako da ne pokazuju? Ona jeste legenda. Čovek ne može da priđe takvom jednom stvorenju - jednom od najgorih bića koja su ikada postojala - a da ne oseća makar neku meru strahopoštovanja.

Meru strahopoštovanja...

„U tome je naša greška", prošapta Kecuejn. Trepnu, pa se okrenu i otvori vrata koja su vodila u sobu. Semirhag je stajala u središtu male odaje. Bila je uvezana Vazduhom, a ta tkanja su verovatno bila izatkana u trenu kada je bacila svoj poslužavnik. Mesingani tanjir bio je prevrnut na podu, a stare daske natapale su se pasuljem. U toj prostoriji nije bilo prozora; nekada je bila ostava, sada pretvorena u „ćeliju", da se u njoj čuva Izgubljena. Serena - tamne kose u mnoštvu sitnih, đinđuvama ukrašenih pletenica, prelepog lica koje je pokazivalo iznenađenje zbog upada - sedela je u stolici ispred Semirhag. Njen Zaštitnik Vitalijen, širokih ramena i mrkog lica, stajao je u uglu.

Semirhagina glava nije bila vezana, pa joj pogled polete prema Kecuejn.

Kecuejn se sada obavezala; sada mora da se suoči s tom ženom. Srećom, to što namerava ne zahteva mnogo istančanosti. Sve se svodi na jedno pitanje: kako bi Kecuejn mogla da slomi samu sebe? Odgovor je zapravo lak, sada kada joj je sinuo.

„Ah“, izusti Kecuejn, kao da nema vremena za gubljenje. „Vidim da dete neće da jede. Serena, pusti tkanje."

Semirhag izvi obrve i zinu da se izrugne, ali čim Serena pusti svoja tkanja Vazduha, Kecuejn zgrabi Semirhag za kosu i laganim pokretom stopala izbi toj ženi tle pod nogama i baci je na pod.

Možda je trebalo da koristi Moć, ali osećala je da je prikladno da to uradi sopstvenim rukama. Pripremila je nekoliko tkanja, mada joj ona verovatno neće biti potrebna. Premda je Semirhag visoka, zapravo je vitke građe kao vrbov prut, a Kecuejn je uvek bila više zdepasta nego vitka. Sem toga, Izgubljena je delovala potpuno zgranuto Kecuejninim ponašanjem prema njoj.

Kecuejn kleknu jednim kolenom toj ženi na leđa, pa joj gurnu lice u prosutu hranu. „Jedi“, kaza. „Ne odobravam bacanje hrane, dete, naročito ne u ova vremena."