Oluja na obzorju полностью

Nije preterano voleo to ime. Ajbara je prezime njegove porodice i on ga ponosno nosi. On je jedan od tek nekolicine preživelih koji mogu da ga prenesu na svoje potomke. Troloci su se postarali za to.

On baci pogled na obližnju skupinu izbeglica, a oni se žurno vratiše pobijanju kočića za šatore. Dok su to činili, Perin prođe pored dvojice Dvorečana - Toda al’Kara i Džorija Kongara. Oni ga ugledaše i pozdraviše ga prinoseći pesnice srcima. Za njih Perin Zlatooki nije neko koga se valja plašiti, već čovek kog treba poštovati - mada i dalje šapuću o onoj noći koju je proveo u Berelajninom šatoru. Perin bi žarko želeo da može pobeći od senke tog događaja. Ljudi su i dalje bili puni poleta od svoje pobede nad Šaidoima, ali nije bilo tako davno kada se Perin osećao kao da nije dobrodošao među njima.

Ipak, izgleda da su makar ta dvojica za sada zaboravili na to nezadovoljstvo. Umesto toga - pozdravih su ga. Zar su zaboravili da je Perin odrastao s njima? Šta je sa svim onim trenucima kada se Džori izrugivao Perinovom sporom govoru, ili kada je svraćao do kovačnice da se hvali zbog devojaka od kojih je uspeo da ukrade poljubac?

Perin samo klimnu u znak odgovora. Nema svrhe otkopavati prošlost, a naročito ne nakon što je njihova odanost „Perinu Zlatookom“ pomogla da se Faila oslobodi. Mada, dok je odlazio od njih, njegove uši obdarene preoštrim sluhom začule su kako njih dvojica čavrljaju o bici, koja se odigrala pre svega nekoliko dana, i svojoj ulozi u njoj. Jedan od njih još nije očistio čizme. Verovatno i ne primećuje krvavo blato na njima.

Perin se ponekad pita jesu li njegova čula uopšte bolja od čula ostalih ljudi. On samo primećuje ono što ostali zanemaruju. Kako mogu da ne osete onaj miris krvi? I svež vazduh koji dopire od planina na severu? Sa sobom nosi miris doma, mada se oni nalaze mnogo liga od Dve Reke. Ako i drugi nađu vremena da sklope oči i obrate pažnju, hoće li moći da osete mirise koje on oseća? Ako otvore oči i pobliže pogledaju svet oko sebe, da li bi ti ljudi i svoje oči zvali „oštrim" kao što zovu Perinove?

Ne. To on samo umišlja. Njegova čula jesu bolja. Promenilo ga je njegovo bratimljenje s vukovima. Na to već duže nije pomislio - bio je previše usredsređen na Failu. Ali više nije onoliko opsednut svojim očima. One su deo njega. Nema svrhe da zbog toga gunđa.

Ali onaj bes koji ga je ispunio kada se borio... onaj gubitak vlasti nad sobom. To ga sve više i više brine. Prvi put je to osetio one davne noći kada se borio protiv Belih plaštova. Perin neko vreme nije ni znao je li vuk ili čovek.

A sada - za vreme jedne od svojih skorašnjih poseta vučjem snu - pokušao je da ubije Skakača. Smrt u vučjem snu je konačna. Perin se tog dana skoro izgubio. Razmišljanje o tome probudilo je u njemu stare strahove, strahove koje je potisnuo. Strahove u vezi sa čovekom zatvorenim u kavezu, koji se ponaša kao vuk.

Nastavio je stazom koja je vodila ka njegovom šatoru, usput donoseći neke odluke. Rešeno je jurio za Failom, izbegavajući vučji san baš kao što je izbegavao i sve svoje odgovornosti. Tvrdio je da ništa drugo nije bitno. Ali dobro je znao da je istina daleko teža. Usredsredio se na Failu što je toliko voli, ali i zbog toga što je mu je tako bilo zgodno. Njeno spasavanje bilo mu je izgovor da izbegava stvari kao što su njegova nelagoda koju oseća prema vodstvu i zamućeno primirje između njega i vuka u njemu.

Failu je spasao, ali mnogo šta i dalje nije onakvo kakvo bi trebalo da bude. Odgovori na ta pitanja možda se kriju u njegovim snovima. Vreme je da im se vrati.

Sijuan se ukoči - s kotaricom prljavog rublja na boku - istog trena kada uđe u logor Aes Sedai. Ovoga puta, to je bilo njeno rublje. Napokon je shvatila da ne mora da pere i svoje i Brinovo. Zašto polaznice ne bi uložile malo vremena u pranje njenih stvari? U poslednje vreme svakako ih ima i više nego dovoljno.

A sve i jedna od njih gurala se po pločniku oko paviljona u središtu logora. Stajale su nabijene rame uz rame, kao zid od beline, povrh kojeg su bile kose svih mogućih prirodnih boja. Toliku pažnju ne bi privukao nijedan običan sastanak Dvorane. Mora da se nešto dešava.

Sijuan spusti kotaricu na jedan panj, pa je pokri peškirom. Nema ona poverenja u to nebo, mada proteklih nedelju dana kiša nije padala, sem što bi povremeno poprskala. Nikad ne veruj nebu lučkog kapetana. To su reći koje valja slušati celog života. Pa makar posledica toga bila samo jedna kotarica mokrog rublja, pritom prljavog.

Ona požuri preko puta od nabijene zemlje i zakorači na jedan drveni pločnik. Grube daske malčice joj se izviše pod nogama i zaškripaše od njenih koraka dok je žurila prema paviljonu. Pričalo se o tome da se pločnici zamene nečim trajnijim, pa možda čak i nečim skupim kao što je kaldrma.