Oluja na obzorju полностью

Ali opet, baš ta njegova usredsređenost - zanemarivanje svega sem svog cilja - bila je uzrok mnogih nevolja prilikom njegove potrage za Failom. Nekako mora da nađe ravnotežu. Mora odlučiti da li želi da predvodi te ljude. Mora sklopiti nekakav mir s vukom u sebi, sa zveri koja divlja kada on krene u boj.

Ali pre nego što bude mogao da uradi bilo šta od svega toga, moraće da vrati izbeglice kućama. To se pokazalo teškim poduhvatom. „Grejdi, imao si vremena da se odmoriš“, reče mu Perin.

„Iznurenost je samo jedan deo svega toga, milostivi", kaza mu Grejdi. „Mada, iskren da budem, i dalje se osećam kao da bih mogao da spavam nedelju dana."

Zaista deluje iznureno. Grejdi je stamen čovek, s licem seljaka i s naravi seljaka. Perin bi pre imao poverenja u tog čoveka da izvrši svoju dužnost nego u većinu velmoža koje poznaje. Ali i Grejdi ima ograničenja. Šta čoveku toliko usmeravanje čini? Grejdi je dobio velike podočnjake, a lice mu je bilo ubledelo uprkos preplanuloj koži. Mada još mlad, počeo je da sedi.

Svetlosti, previše sam zloupotrebljavao ovog čoveka, pomislio je Perin. I njega i Niejlda. To je bila još jedna posledica Perinove tvrdoglavosti i on je počeo to da uviđa. Ono što je učinio Aramu, to što je dozvolio onima oko sebe da budu bez njegovog vodstva... Moram da ispravim ovo. Moram naći neki način da se pobrinem za sve to.

Ako to ne učini, možda i ne stigne do Poslednje bitke.

„Evo u čemu je stvar, moj lorde.“ Grejdi se opet počeša po bradi, posmatrajuči tabor. Različite grupe, Majenci, Alijandrina garda, Dvorečani, Aijeli, izbeglice iz raznih gradova - svi su bili u odvojenim logorima, u sopstvenim prstenovima. „Ima nekih stotinu hiljada ljudi koji moraju da se vrate kućama. A to su oni koji i žele da idu. Mnogi kažu da se osećaju bezbednije kada su ovde, s tobom. “

„Mogu da zaborave na ono što oni žele“, odvrati Perin. „Mesto im je s njihovim porodicama."

„A šta je sa onima čije su porodice u seanšanskim zemljama?" Grejdi slegnu ramenima. „Pre nego što su zavojevači došli, mnogi od tih ljudi bili bi srećni da se vrate svojim domovima. Ali sada... Pa, stalno pričaju o tome da bi da ostanu tamo gde ima hrane i gde neko može da im pruži zaštitu."

„I dalje možemo da pošaljemo drugde one koji žele da idu", primeti Perin. „Biće nam lakše da putujemo bez njih."

Grejdi odmahnu glavom. „U tome je stvar, milostivi. Tvoj čovek, Balver, dao nam je račun. Ja mogu da otvorim dovoljno veliku kapiju da recimo dvojica mogu da prođu istovremeno. Ako sračunaš da im je potreban jedan tren da prođu... Pa, biće potrebni sati i sati za sve njih. Ne znam tačan broj, ali on je tvrdio da je to posao koji bi trajao danima. A još je rekao da je njegova procena verovatno previše vedra. Milostivi, koliko sam umoran - jedva da bih mogao sat vremena držati kapiju otvorenu."

Perin stisnu zube. Moraće sam uzeti te brojke od Balvera, ali muči ga neki osećaj da će se ispostaviti kako je Balver u pravu.

„Onda nastavljamo da marširamo", reče Perin. „Ka severu. Svakoga dana ti i Niejld otvarajte kapije i vraćajte neke od tih ljudi kućama. Ali nemojte da se izmirujete."

Grejdi klimnu, očiju praznih od iscrpljenosti. Možda bi najbolje bilo da sačeka nekoliko dana pre nego što otpočne s tim. Perin klimnu glavom Predanom u znak da može da se povuče, a Grejdi strča nazad u logor. Perin ostade na padini, gledajući razne delove tabora dok su se ljudi spremali za večeru. Kola u središtu logora behu natovarena hranom, a njega je mučila bojazan da će se ta hrana potrošiti pre nego što stigne do Andora. Ili da obiđe Andor i pođe u Kairhijen? Tamo je poslednji put video Randa, mada bi na osnovu svojih prikaza o njemu rekao da taj čovek nije ni u jednoj ni u drugoj zemlji. Čisto sumnja da bi ga kraljica Andora dočekala raširenih ruku, nakon glasina o njemu i onom plamenom barjaku Crvenog orla.

Perin je za sada tu muku ostavio po strani. Tabor kao da se skrasio. Svaki prsten šatora poslao je predstavnike do središnjeg skladišta hrane kako bi dobili koliko im sleduje za to veče. Svaka skupina bila je zadužena za pripremu svojih obroka; Perin je samo nadgledao raspodelu potrepština. Razaznao je komornika - jednog Kairhijenjanina po imenu Bavin Rokšo - kako stoji na jednim kolima i razgovara sa svakim predstavnikom ponaosob.

Zadovoljan onim što vidi, Perin krenu da se vrati u tabor, prolazeći kroz kairhijenske šatore na putu do svojih, koji su bili podignuti među dvorečanskim.

Sada je svoje izoštreno čulo prihvatao zdravo za gotovo. To izoštravanje čula došlo je kada su mu oči požutele. Većina ljudi oko njega kao da više ne primećuje te njegove oči, ali svaki put kada bi nekoga upoznao, stigao bi oštar podsetnik na to. Na primer, većina kairhijenskih izbeglica zastajkivala je dok su podizali šatore. Gledali su ga dok je prolazio i šaputali: „Zlatooki.“