Oluja na obzorju полностью

Zgrabi jednu obližnju polaznicu, sitnu devojku koja je ličila na miša i verovatno bila starija nego što je izgledala - morala bi da bude pošto nije delovala kao da joj je više od devet godina. „Potreban mi je glasnik", reče joj Sijuan. „Dovedi mi jednog od vlasnika koje je lord Brin ostavio u logoru kako bi mu nosili vesti. Brzo.“

Devojka ciknu, pa odjuri. „Šta to radiš?", upita je Šerijam.

„Spašavam nam živote", odvrati Sijuan, streljajući pogledom okupljene polaznice. „Dobro!", procedi kroz zube. „Dosta zveranja! Ako su vam časovi odloženi zbog ovoga, onda nađite sebi neka posla. Sve polaznice koje kroz deset otkucaja srca budu stajale na ovom pločniku, završiće na pokori takvoj da posle nje neće moći ni da broje!“

To izazva lavinu belila u bekstvu, kako su porodice žena žurno odlazile. Za nekoliko trenutaka ostala je samo mala skupina Prihvaćenih, pored Šerijam i Sijuan. Prihvaćene se lecnuše kada ih Sijuan ošinu pogledom, ali ona ništa ne reče. Deo prednosti koje Prihvaćene imaju ogleda se i u većoj slobodi. Sem toga, sve dok Sijuan može da se kreće a da pri tome ne udara u nekoga, zadovoljna je.

„Zašto ovaj sastanak nije Zapečaćen za Plamen?", upita ona Šerijam.

„Ne znam", priznade Šerijam i baci pogled u veliki šator. „Mora se priznati da su to ozbiljne vesti."

„Ovo je pre ih posle moralo da se dogodi", odvrati Sijuan, mada u sebi nije bila ni najmanje spokojna. „Vesti o Putovanju mora da se šire."

Šta li se desilo?, pomislila je. Nisu valjda slomile Egvenu, zar ne? Svetlost dala da ni ona ni Leana nisu primorane da odaju ovu tajnu. Beonin. Mora da je o njoj reč. Plamen sve spalio!

Odmahnu glavom. „Svetlost dala da možemo da tajnu Putovanja sačuvamo od Seanšana. Kada se oni reše da napadnu Belu kulu, biće nam potrebna svaka moguća prednost."

Šerijam je pogleda - i to sa očiglednom nevericom. Većina sestara nije verovala u Egvenino Snevanje o napadu. Glupače - hoće da ulove ribu, ali neće da je očiste. Ne možeš da uzdigneš ženu na položaj Amirlin, a onda da ne obraćaš pažnju na njena upozorenja.

Sijuan je nestrpljivo čekala, lupkajući nogom i slušajući razgovor koji se odvijao u šatoru. Baš kada je počela da se pita hoće li morati da pošalje još jednu polaznicu, jedan od Brinovih glasnika dotera konja do šatora. Prgava zver koju je jahao bila je crna kao ponoć, s belim čarapama samo iznad kopita, i ona frknu na Sijuan kada ju je jahač, u urednoj uniformi i kratko ošišane smeđe kose, zauzdao. Je li morao da povede to stvorenje sa sobom?

„Aes Sedai?", upita taj čovek, klanjajući se iz sedla. „Imaš poruku za lorda Brina?"

„Da", odgovori Sijuan. „I ti ćeš mu je uručiti što je brže moguće. Razumeš li me? Lako je moguće da svima nama životi zavise od toga."

Vojnik odsečno klimnu.

„Reci lordu Brinu...", poče Sijuan. „Reci mu da pazi na svoja krila. Naš neprijatelj je naučio da se služi istim sredstvom pomoću kojeg smo mi stigli ovamo."

„Biće učinjeno."

„Ponovi mi šta sam ti rekla", naredi mu Sijuan.

„Naravno, Aes Sedai“, reče joj taj vitki čovek, pa se opet nakloni. „Samo da znaš, proveo sam više od decenije kao glasnik pod generalovim zapovedništvom. Moje pamćenje..."

„Stani“, prekide ga Sijuan. „Nije me briga koliko dugo ovo radiš. Ne marim za to koliko ti je pamćenje dobro. Nije mi stalo ni do toga da si nekakvim čudnim obrtom sudbine morao da već hiljadu puta preneseš istu ovu poruku. Rekla sam ti da mi je ponoviš.“

„Ovaj, da, Aes Sedai. Kazano mi je da saopštim lordu generalu da pazi na svoja krila. Naš neprijatelj je naučio da se služi istim sredstvom pomoću kojeg smo mi stigli ovamo."

„Dobro. Polazi."

Čovek klimnu.

„Smesta!"

On natera tog groznog konja da se propne i galopom izjuri iz tabora, tako da se plašt vijorio za njim.

„Šta to bi?“, upita Šerijam, skrećući pogled s dešavanja unutar Dvorane.

„Staram se da se ne probudimo okruženi Elaidinom vojskom", odgovori Sijuan. „Kladim se da sam ja jedina koja se setila da upozori našeg vojskovođu na to da nas je neprijatelj možda lišio naše najveće taktičke prednosti. Toliko o opsadi."

Šerijam se namršti, kao da se toga nije ni setila. Zacelo nije jedina. O, neki će se setiti Brina i nameravaće da s vremenom jave vojskovođi šta se dogodilo. Ali za mnoge od njih nedaća nije u činjenici što Elaida sada može da pomeri svoju vojsku tako da opkoli njih, ili da je Brinova opsada sada beskorisna. Za njih je nedaća potpuno lične prirode; znanje koje su tako naporno držale u tajnosti više nije njihovo, već je palo u tuđe ruke. Putovanje je bilo njihovo, a sada Elaida zna za njega! To baš liči na Aes Sedai. Najpre uvređenost, a potom posledice.