Oluja na obzorju полностью

Met uzdahnu i mamuznu Kockicu kako bi sustigao Talmanesa. Kairhijenjanin samo odmahnu glavom. Talmanes ume da bude veoma napet. Dok se još nisu dobro poznavali, Met je mislio da je Talmanes strog i da ne ume da se zabavlja. S vremenom je naučio da nije tako. Talmanes nije strog, već samo suzdržan. Ali povremeno, oči tog velmože kao da se iskre od toga što se on smeje čitavom svetu, iako su mu zubi stisnuti, a usne se ne smeše.

Danas je u crvenom kaputu opervaženom zlatom, a čelo mu je izbrijano i napuderisano po kairhijenskom običaju. To deluje krvavo smešno, ali ko je Met da o tome sudi? Talmanes se možda grozno oblači, ali je dobar čovek i veran zapovednik. Sem toga, ima odličan ukus kada je reč o vinu.

„Mete, nemoj da si toliko sumoran", reče mu Talmanes, pućkajući dim iz svoje pozlaćene lule. Odakle mu to, uopšte? Met se ne seća da ju je ranije imao. „Tvom ljudstvu su puni trbusi, puni džepovi i upravo su izvojevali veliku pobedu. Nijedan vojnik ne može da traži više od toga."

„Pokopali smo hiljadu ljudi", odvrati Met. „To nije pobeda." Sećanja u njegovoj glavi - ona koja nisu njegova - govorila su mu kako bi trebalo da bude ponosan. Ta bitka jeste prošla dobro. Ali i dalje su tu oni mrtvi koji su se oslanjali na njega.

„Uvek ima gubitaka", odgovori Talmanes. „Ne možeš dopustiti da te to izjeda, Mete. Dešava se."

„Nema gubitaka kada ne stupaš u boj."

„Zašto onda tako često polaziš u bitke?"

„Borim se samo onda kada to ne mogu da izbegnem!" odbrusi Met. Krv i krvavi pepeo, on se bori samo kada mora. Kada nema drugog izbora! Zašto izgleda kao da se to dešava svaki put kada se okrene?

„Kako ti kažeš, Mete", odgovori mu Talmanes, pa izvadi lulu iz usta i znalački je upre u njega. „Ali zbog nečega si napet - a nije reč o ljudima bez kojih smo ostali."

Plamene velmože. Čak i oni koji su podnošljivi, kao Talmanes, uvek misle da baš sve znaju.

Naravno, sada je i Met velmoža. Nemoj da razmišljaš o tome, kazao je u sebi. Talmanes je nekoliko dana proveo oslovljavajući Meta s „vaše visočanstvo", sve dok Met nije prasnuo i izdrao se na njega - Kairhijenjani baš znaju da cepidlače oko društvenog položaja.

Kada je Met prvi put shvatio šta njegov brak s Tuon znači, prasnuo je u smeh, ali to je bio smeh zbog neverovatnog bola. A ljudi ga smatraju srečnikom. Pa, kako to da njegova sreća nije mogla da mu pomogne da izbegne tu sudbinu! Krvavi princ Gavranova? Šta to znači?

Pa, sada mora da brine o svojim ljudima. On se osvrnu i baci pogled niz redove konjanika i vojnike sa samostrelima koji su jahali iza njih. I jednih i drugih bilo je na hiljade, a Met je naredio da zamotaju svoje barjake. Nije preterano verovatno da će na putu kroz tu nedođiju naleteti na mnogo putnika, ali on ne želi da bilo ko pušta jezik u slučaju da ih neko ipak vidi.

Hoće li ga Seanšani progoniti? I on i Tuon svesni su činjenice da su sada na suprotstavljenim stranama, a ona je videla šta njegova vojska može da postigne.

Da li ga ona voli? U braku je s njom, ali Seanšani ne razmišljaju kao običan svet. Ostajala je u njegovim rukama, trpela zatočeništvo i nijednom nije pokušala da pobegne. Ali on nimalo ne sumnja da će ga napasti ako bude smatrala da je to najbolje za njeno carstvo.

Da, poslaće ljude za njim, mada ga ti mogući progonitelji nisu ni izbliza brinuli koliko mogućnost da ona ne stigne do Ebou Dara. Neko je ponudio veoma veliku hrpu novca u zamenu za Tuoninu glavu. Onaj seanšanski izdajnik, predvodnik vojske koju je Met uništio. Je li on radio sam? Da li je bilo i drugih? U šta je to Met pustio Tuon?

Ta pitanja ga muče i proganjaju. „Šta misliš, je li trebalo da je pustim?" zateče sebe Met kako pita.

Talmanes slegnu ramenima. „Dao si reč.Mete. A mislim da se onaj poprilično krupni Seanšanin odlučnog pogleda i u crnom oklopu ne bi baš najbolje poneo da si pokušao da je zadržiš."

„Možda je ona još u opasnosti", kaza Met, skoro sebi u bradu, i dalje se osvrćući. „Nije trebalo da je puštam iz vidnog polja. Luda žena."

„Mete", reče Talmanes i opet upre lulom u njega. „Iznenađuješ me. Ma, počinješ da zvučiš kao pravi muž."

Met se lecnu na to. Okrenu se u sedlu. „Šta si to rekao? Šta to znači?"

„Ništa, Mete", žurno odvrati Talmanes. „Samo, kako sanjariš o njoj, ja..."

„Ne sanjarim“, prasnu Met i povuče rub šešira, pa namesti šal. Tešila ga je težina njegovog medaljona oko vrata. „Samo sam zabrinut. To je sve. Ona mnogo toga zna o Družini i mogla bi odati naše prednosti."

Talmanes slegnu ramenima, pućkajući. Neko vreme jahali su u tišini. Borove iglice šuštale su na vetru, a Met je povremeno imao prilike da čuje ženski smeh iza sebe, od Aes Sedai koje su jahale zbijene jedna uz drugu. Iako se međusobno ne vole, obično se sasvim lepo slažu kada ih drugi gledaju. Ali, kao što je kazao Talmanesu, žene su međusobno zavađene samo dok nema muškaraca da se protiv njih ujedine.