Oluja na obzorju полностью

„Koliko ja umem da brojim, vas ima dve", odbrusi Met, počinjući da besni. „To znači da su vam potrebna četiri konja. Džolina, mislio sam da si dovoljno pametna da toliko sabereš." A onda tišim glasom dodade: „Mada jedva."

Džolina razrogači oči, a Edesina se otvoreno zabezeknu. Teslina ga zgranuto pogleda, kao da je razočarana. Talmanes, koji je stajao sa strane, izvadi lulu iz usta i tiho zviznu.

„Metrime Kautone, zbog tog tvog medaljona si drzak", ledeno mu reče Džolina.

„Džolina, zbog ovog mog jezika sam drzak" odbrusi Met, dodirujući medaljon skriven ispod široke košulje. „Zbog medaljona sam samo iskren. Čini mi se da si htela da mi objasniš zašto ti je potrebno dvadeset mojih konja kada ja jedva da imam dovoljno konja i za svoje ljude?"

„Po dva za Edesinu i mene", ukočeno odgovori Džolina. „Još po dva za nekadašnje sul’dam. Ne misliš valjda da ću ih ostaviti za sobom da ih ova tvoja družinica iskvari?"

„Dve sul’dam", odgovori Met, ne obraćajući pažnju na tu njenu žaoku. „To je osam konja."

„Dva za Sitejl. Pretpostavljam da će ona hteti da s nama ode odavde."

„Deset."

„Još dva za Teslinu", natavi Džolina. „Ona će nesumnjivo hteti da pođe s nama, premda trenutno nema ništa da kaže o tome. A biće nam potrebna još četiri konja da služe kao tovarne životinje i da nam nose stvari. I ti konji će morati da se smenjuju kada je reč o nošenju tereta, tako da će nam biti potrebna još četiri konja. Dakle, dvadeset."

„A kako misliš da ih hranite?" upita Met. „Ako budete jahale toliko naporno, nećete imati vremena za ispašu konja. U poslednje vreme konji jedva da imaju nešto zajelo." To se pokazalo veoma velikom mukom; prolećna trava ne raste. Livade pokraj kojih su prolazili bile su smeđe od opalog lišća, uvela zimska trava beše polegla od snega, a jedva da je nešto malo sveže trave ili korova izniklo. Konji mogu da se hrane uvelim lišćem i zimskom travom - naravno - ali jeleni i druga divljač pojeli su sve do čega su mogli da dođu.

Ako zemlja uskoro ne procveta... pa, čeka ih teško leto. Ali to je već jedna potpuno druga muka.

„Ti ćeš morati da nam daš hranu za konje, naravno", odgovori mu Džolina, „kao i nešto novca za gostionice..."

„A ko će se starati o svim tim konjima? Hoćeš li ti da ih svake noći timariš, da im proveravaš kopita i da se staraš da im se hrana odmeri kako treba?"

„Pretpostavljam da bi trebalo da povedemo šačicu tvojih vojnika sa sobom", reče Džolina, zvučeći veoma nezadovoljno time. „Neophodna neprijatnost."

„Jedino što je zaista neophodno", bezizražajno odbrusi Met, „jeste da moji ljudi ostanu tamo gde su potrebni i željeni, a ne tamo gde su neprijatnost. Ne, oni će ostati - a ti od mene nećeš dobiti nikakav novac. Ako već hoćete da idete, možete da dobijete svaka po jednog konja i jednog tovarnog konja da vam nosi stvari. Daću vam i nešto hrane za jadne životinje - a i to što vam dajem je velikodušno."

„Ali samo s po jednim konjem za svaku od nas kretaćemo se jedva nešto brže nego vojska!" pobuni se Džolina.

„Zamisli ti to", kaza joj Met, pa se okrenu od nje. „Vanine, idi i reci Mandevinu da pronese glas: ubrzo dižemo logor. Znam da je popodne jedva odmaklo, ali želim da Družina bude dovoljno daleko od onog sela da se seljani ne osećaju ugroženo, ali opet dovoljno blizu da nekoliko nas može da ode i da ispipa stvari."

„U redu“, kaza Vanin, bez trunke onog poštovanja koje je pokazao Aes Sedai. On okrenu konja i poče da jaše niz povorku vojnika.

„I Vanine", pozva ga Met. „Postaraj se da je Mandevin svestan činjenice da kada kažem da će nekoliko nas otići u selo, mislim na veoma malu skupinu, na čelu sa mnom i Talmanesom. Neću da u to selo upadne sedam hiljada vojnika željnih zabave! Kupiću u selu taljige i koliko god mogu da nađem piva, pa ću ga poslati ljudima. U logoru da se održava strog red i neću ni da čujem da je neko slučajno odlutao u posetu. Jesi li me razumeo?"

Vanin klimnu, delujući sumorno. Nikada nije zabavno biti čovek koji mora da obavesti vojnike kako neće dobiti odsustvo. Met se opet okrenu prema Aes Sedai. „Pa?“, upita. „Prihvataš li moju ljubaznu ponudu ili ne?“

Džolina samo frknu, pa potera konje niz redove vojnika, očigledno odustajući od prilike da put nastavi sama. To je baš šteta. Smešio bi se sa svakim korakom razmišljajući o tome. Mada, Džolini bi verovatno bilo potrebno svega tri dana da u nekom selu nađe nekog jadnika koji će joj dati konje tako da bi njena družina mogla da putuje brže.

Edesina odjaha, a Teslina pođe za njom, čudno gledajući Meta. I dalje se činilo kao da je razočarana u njega. On skrenu pogled, pa se naljuti na samoga sebe. Šta je njega briga za to šta ona misli?

Talmanes ga je gledao. „Mete, ovo je bilo veoma čudno za tebe“, primeti.

„Šta?“, upita Met. „To što sam ograničio ljude? Družina se sastoji od dobrih momaka, ali ja nikada nisam čuo za vojnike koji povremeno ne upadaju u nevolje, naročito kada ima piva.“