Oluja na obzorju полностью

„I ja sam mislila da mogu da se staram o sebi", reče mu Sijuan. „Pa vidi gde sam dospela." Ona odmahnu glavom i pogleda prema dalekim tornjevima Tar Valona. U daljini je slabašno nazirala bleštanje svetla duž Kule, koje ju je na tren obasjavalo. „Egvena uvek drhti kada priča o Seanšanima. Vrlo malo toga može da je uznemiri - ni Izgubljeni, ni Ponovorođeni Zmaj. Garete, ti ne znaš šta Seanšani rade ženama koje mogu da usmeravaju." Pogleda ga pravo u oči. „Moramo po nju."

„Neću da učestvujem u ovome", tvrdoglavo odvrati on.

„Dobro", odbrusi Sijuan. Budala muška!

„Idi i pobrini se za svoje ljude. Mislim da znam nekoga ko hoće da mi pomogne." Ljutitim koracima zaputi se prema jednom šatoru odmah uz unutrašnju stranu drvenog bedema.

Egvena se pridrža za zid kada se čitava Kula opet zatrese. I kamenje je drhtalo. Trunčice maltera padale su s tavanice, a jedna labava ploča pade sa zida i raspuče se na desetak parčadi. Nikola vrisnu i zgrabi Egvenu.

„Mračni!" zakuka Nikola. „Poslednja bitka! Počela je!"

„Nikola!", prasnu Egvena ispravljajući se. „Obuzdaj se. Ovo nije Poslednja bitka. Ovo su Seanšani."

„Seanšani?", upita Nikola. „Ali mislila sam da su oni samo glasine!"

Mala glupača, pomislila je Egvena, žureći niz jedan bočni hodnik. Nikola potrča za njom, noseći svetiljku. Egvenu je pamćenje dobro poslužilo, pa je došla do hodnika koji ide rubom Kule i u njemu do prozora koji gleda ka spoljašnosti. Mahnu Nikoli da joj priđe, pa se usudi da se zagleda u mrak.

Mračne krilate prilike šestarile su nebom, prevelike za rakene. Dakle, reč je o to’rakenima. Obrušavali su se, a tkanja su se ispredala oko mnogo njih, tako da su blistali u Egveninim očima. Ognjeni talasi sevnuše, obasjavajući parove žena koje su jahale na to’rakenima - damane i sul’dam.

Delovi krila Kule bili su u plamenu i Egvena užasnuto vide nekoliko zjapećih rupa na boku same Kule. To’rakeni držali su se za kulu i verali uz nju kao šišmiši, a s njih su vojnici i damane ulazili u zgradu. Dok je Egvena gledala, jedan to’raken skoči s kule, pošto mu zbog visine nije trebao uobičajeni trk za zalet. Stvorenje nije bilo gipko i skladno kao manji rakeni, ali njegov letač majstorski ga je usmerio u vazduh. Stvorenje prolete pored Egveninog prozora, tako da joj se kosa zavijori od lepeta njegovih krila. Dok je to’raken leteo pored nje, čula je slabašno vrištanje. Prestravljeno vrištanje.

To nije pravi zavojevački napad - već iznenadni udarac iz potaje! Pohod s ciljem da se zarobe marat’damane! Egvena se skloni u stranu kada oganj prolete pored njenog prozora i zari se u zid nedaleko odatle. Čula je kamen kako se mrvi, a Kula se zatresla do temelja. Prašina i dim suknuše niz jedan bočni hodnik.

Ubrzo će uslediti i vojnici. Vojnici i sul’dam. Sa onim njihovim povocima. Egvena zadrhta, pa se obgrli. Hladni metal, bez ikakvih sastava. Mučnina, poniženje, strah, očaj i - sramotno - griža savesti zbog toga što ne služi svoju gospodaricu najbolje što ume. Dobro pamti onaj jezivi pogled slomljene Aes Sedai, ali najbolje pamti sopstveni užas.

Užas zbog shvatanja da će na kraju biti ista kao ostale. Samo još jedna robinja, srećna zbog prilike da služi.

Kula se zatrese. Vatra blesnu u dalekim hodnicima, propraćena vikom i zapomaganjem. Osećala je miris dima. O, Svetlosti! Zar se to zaista dešava?

Neće da se vrati. Neće im dozvoliti da joj opet stave povodac. Mora da beži! Mora da se sakrije, utekne, pobegne...

Ne!

Ispravi se.

Ne, ona neće bežati. Ona je Amirlin.

Nikola se pribi uza zid, jecajući. „Dolaze po nas“, prošapta devojka. „O, Svetlosti, dolaze!"

„Neka dođu!" zaurla Egvena i otvori se prema Izvoru. Na svu sreću, prošlo je dovoljno vremena da je uticaj dvokorena malo popusti, pa joj je pošlo za rukom da zgrabi slabašni tračak Moći. Bio je sićušan - verovatno najmanja količina Moći koju je ikada usmerila. Time neće moći da izatka ni tračak Vazduha dovoljno jak da pomeri list hartije. Ali to će biti dovoljno. Moraće da bude. „Borićemo se!"

Nikola samo šmrknu i pogleda je. „Majko, ti jedva da možeš da usmeravaš!“, zakuka. „Vidim. Mi ne možemo da se borimo protiv njih!"

„Možemo i hoćemo", odlučno odvrati Egvena. „Ustani, Nikola! Ti si posvećenica Kule, a ne prestravljena mlekarka."

Devojka diže pogled.

„Ja ću te zaštititi", kaza joj Egvena. „Obećavam."

Devojka na to kao da se ohrabri, pa ustade. Egvena baci pogled prema dalekom hodniku pogođenom talasom ognja. Bio je mračan, pošto svetiljke na zidovima nisu bile upaljene, ali učinilo joj se da u njemu vidi seni. Oni dolaze i vezuju sve žene na koje nalete.

Egvena se okrenu u drugom smeru. I dalje je čula slabašno vrištanje. To su one koje je čula odmah pošto se probudila. Ne zna gde se izgubila stražarka pred njenim vratima, niti joj je do toga stalo.