Oluja na obzorju полностью

Svetlost nas saklonila!, pomislila je Serin, Nije moguće da ona to priča ono staja mislim da priča. Zar ne?

Elaidu probudi čudan osećaj. Zašto joj se krevet kreće? Vijuga i zanosi. Tako ritmično. I taj vetar! Zar je Karlija opet ostavila otvoren prozor? Ako jeste, služavka će biti istučena. Upozorena je. Bila je...

To nije njen krevet. Elaida otvori oči i ugleda mračni krajolik stotinama stopa ispod sebe. Vezana je preko leđa neke čudne zveri. Ne može da se mrdne. Zašto ne može ni da se mrdne? Posegnu za Izvorom, pa oseti iznenadni oštri bol, kao da je po svakom deliću tela odjednom udari hiljadu batina.

Ošamućeno diže ruku i dodirnu okovratnik na svom grlu. U sedlu pored nje jahala je jedna tamna prilika; lice žene nije bilo obasjano nikakvom svetiljkom, ali Elaida ju je nekako osećala. Kao kroz maglu se sećala da je visila u vazduhu, vezana za konopac, gubeći svest i budeći se iz nesvesti. Kada su je to povukli? Šta se to dešava?

Jedan glas prošapta u mraku: „Oprostiću ti ovu malu grešku. Veoma dugo si marat’damane, pa se može očekivati da imaš loše navike. Ali više nećeš posezati za Izvorom bez dozvole. Jesi li razumela?"

„Pusti me!“, zaurla Elaida.

Bol se vrati u desetostrukoj meri, a Elaida stade da povraća od njega. Njena žuč i ono što je povratila padoše sa zveri na daleko tle.

„De, de“, strpljivo kaza onaj glas, kao kada se žena obraća veoma malom detetu. „Moraš da naučiš. Zoveš se Sufa. I Sufa će biti dobra damane. Jeste, hoće. Veoma, veoma dobra damane."

Elaida opet vrisnu, ali ovoga puta nije prestala da vrišti kada je bol usledio. Samo je vrištala usred noći koja nije marila za nju.

Ne znamo imena žena koje su bile u Grendalinoj palati, govorio je Lijus Terin. Ne možemo ih dodati na spisak.

Rand je pokušavao da ne obraća pažnju na luđaka. To se pokazalo nemogućim. Lijus Terin je nastavio.

Kako da nastavimo sa spiskom ako ne znamo njihova imena! U ratu smo tražili Device koje su pale. Našli smo ih sve! Spisak je sada iskvaren! Ne mogu da nastavim s njim!

To nije tvoj spisak!, procedio je Rand u sebi. Moj je, Lijuse Terine. MOJ!

Ne!, pobunio se luđak. Ko si ti? Spisak je moj! Ja sam ga napravio. Ne mogu da nastavim sada kada su one mrtve. O, Svetlosti! Kobna vatra? Zašto smo upotrebili kobnu vatru? Obećao sam da to nikada više neću raditi...

Rand čvrsto sklopi oči, stiskajući Tai’daišarove uzde. Bojni konj je išao nogu pred nogu ulicom; kopito za kopitom spuštalo se na nabijenu zemlju. Šta smo mi to postali?, prošaputao je Lijus Terin. Učinićemo to opet, zar ne? Sve ćemo ih pobiti. Sve koje volimo. Iznova i iznova i iznova...

„Iznova i iznova“, prošapta Rand. „To nije bitno, sve dok svet preživi. Ranije su me proklinjali, psovali su na Zmajevu planinu i moje ime je postalo psovka - ali preživeli su. Mi smo ovde - spremni za boj. Iznova i iznova."

„Rande?" upita ga Min.

On otvori oči. Jahala je na svojoj smeđoj kobili pored Tai’daišara. On ne sme dozvoliti da ona niti bilo ko drugi vidi da on popušta. Ne smeju da shvate koliko je blizu toga da se sruši.

Tako mnogo imena koje ne znamo, šaputao je Lijus Terin. Tako mnogo poginulih od naše ruke.

A to je samo početak.

„Dobro sam, Min“, odgovori joj on. „Razmišljao sam.“

„O ljudima?", upita Min. Drveni pločnici Bandar Ebana napunili su se narodom. Rand više nije video da im je odeća šarena; video je koliko je iznošena. Video je mesta gde je veličanstvena tkanina pocepana, rasenjene delove, prašinu i mrlje. Doslovce svi u Bandar Ebanu su nekakve izbeglice. Gledali su ga avetinjskim očima.

Ranije je svaki put kada bi osvojio neko kraljevstvo za sobom ostavljao bolje stanje stvari nego pri dolasku. Uklanjao je Izgubljene i njihovu strahovladu, okončavao ratovanja i opsade. Proterao je Šaidoe, koji su se upustili u zavojevački pohod, donosio je hranu i stvarao red i mir. Svaka zemlja koju je uništio zapravo je istovremeno bila spasena.