Oluja na obzorju полностью

Ali može malo da se odmori. Samo da malo odmori glavu...

Jedva je primetila kada ju je neko podigao. Umorna, ona otvori oči - premda obamrla - i zapanji se kada vide da je u naručju Gavina Trakanda. Čelo mu je bilo umrljano skorenom krvlju, ali na licu mu je bio izraz rešenosti. „Držim te, Egvena", reče joj on gledajući je. „Ja ću te zaštititi."

O, pomislila je ona i opet sklopila oči. Lepo. Baš prijatan san. Nasmešila se.

Čekaj. Ne. Ne treba tako. Ne treba da izlazi iz Kule. Pokuša da se pobuni, ali samo je uspela da nešto promrmlja sebi u bradu.

„Riblja utroba", čula je Sijuan Sanče kako kaže. „Šta su joj uradile?"

„Je li ranjena?", začu se drugi glas. Garet Brin.

Ne, obamrlo je pomislila Egvena. Ne, morate da me pustite. Ne mogu da odem. Ne sada...

„Samo su je ostavili tu, Sijuan", kaza Gavin. Baš je prijalo slušati njegov glas. „Bez ikakve odbrane, u hodniku! Svako je mogao tako naleteti na nju. Šta da su je Seanšani pronašli?"

Uništila sam ih, pomislila je sa smeškom, dok se gubila u mislima. Bila sam ratnica u plamenu, kao junak prizvan Rogom. Neće se usuditi da se opet suoče sa mnom. Samo što nije zaspala; drmanje u Gavinovom naručju ju je držalo budnom. Jedva.

„Ho!“ Kao kroz veliku daljinu, ona začu Sijuanin glas. „Šta je ovo? Svetlosti, Egvena! Odakle ti ovo? Ovo je najmoćniji u Kuli!"

„Šta je to, Sijuan?“, upita Brinov glas.

„Naš izlaz“, odvrati Sijuan, kao iz velike daljine. Egvena oseti nešto. Usmeravanje. Snažno usmeravanje. „Pitao si kako ćemo se iskrasti odavde, pošto je dvorište onako puno sveta? Pa, pomoću ovoga sam dovoljno snažna da Putujem. Hajde da pokupimo one vojnike sa čamcima i skočimo u logor.“

Ne!, pomislila je Egvena, boreći se da se otrgne dremežu, upinjući se da otvori oči. Pobeđujem, zar ne vidite to? Ako im sada ponudim vodstvo, dok se ruševine raščišćavaju, sve će me videti kao Amirlin! Moram da ostanem! Moram da...

Gavin je pronese kroz kapiju, ostavljajući hodnike Bele kule za sobom.

Serin naposletku dopusti sebi da sedne. Dvorana za okupljanje koja je bila njeno zapovedničko sedište, takođe je postala prostorija za razdvajanje i lečenje ranjenika. Žute i Smeđe sestre išle su kroz redove vojnika, slugu i ostalih sestara, usredsređujući se najpre na najteže slučajeve. Mrtvih je bilo zastrašujuće mnogo, uključujući preko dvadeset Aes Sedai, za sada. Ali Seanšani su se povukli, baš kao što je Serin predvidela. Hvala Svetlosti na tome.

Serin je na jednoj stoličici sedela u najdaljem severozapadnom uglu dvorane, ispod jedne lepe slike Tira u proleće i primala izveštaje kako su pristizali. Ranjenici su ječali, a dvoranom se širio miris krvi i sveleka, koji se koristio za one rane koje nisu morale da se smesta Leče. U prostoriji se takođe osećao dim. Taj miris je noćas svuda prisutan. Sve više vojnika prilazilo joj je sa izveštajima o šteti i žrtvama. Serin nije želela da ništa više čita, ali i to je bilo bolje od slušanja onog stenjanja. Gde je pod Svetlošću Elaida?

Niko nije video Amirlin za vreme bitke, ali većina gornjeg dela Kule bila je odsečena od nižih spratova. Nadala se da će se Amirlin i Dvorana ubrzo okupiti u zasedanju i obezbediti snažno vodstvo u tom trenutku nedaća.

Serin prihvati još jedan izveštaj, pa diže obrve kada pročita šta je tu pisalo. U Egveninoj družini od preko šezdeset polaznica poginule su samo tri? I samo jedna sestra od četrdesetak koje je prikupila? Zarobljeno je deset Seanšanki koje usmeravaju, a preko trideset rakena je srušeno? Svetlosti! U poređenju s tim, ono što je Serin postigla delovalo je potpuno bedno. A Elaida uporno tvrdi da je ta žena samo polaznica?

„Serin Sedai?“, zapita jedan muški glas.

„Hmm“, upitno odgovori ona, rasejanim glasom.

„Trebalo bi da saslušaš ovu Prihvaćenu."

Serin diže pogled, shvativši da taj glas pripada kapetanu Čubajnu. On je držao za rame jednu mladu Prihvaćenu iz Arafela, plavih očiju i punačkog okruglastog lica. Kako se ono beše zvala? Mair, tako je. Jadno dete deluje potpuno rastrojeno. Na licu joj je bilo nekoliko posekotina i poderotina, koje će se verovatno pretvoriti u modrice. Jedan rukav na haljini bio joj je pocepan.

„Dete?“, upita Serin, gledajući zabrinutog Čubajna. Šta li se desilo?

„Serin Sedai“, prošapta devojka, padajući u naklon, a onda se lecnu od bola. „Ja...“

„Govori, dete“, zatraži Serin. „Ovo nije noć za dangubljenje."

Mair spusti pogled. „Reč je o Amirlin, Serin Sedai. O Elaidi Sedai. Noćas sam služila u njenim odajama - prepisivala nešto za nju. I...“

„I šta?“, upita Serin, osećajući sve veću jezu.

Devojka se zaplaka. „Čitav zid se urušio, Serin Sedai. Kamenje je palo preko mene; valjda su mislili da sam mrtva. Ništa nisam mogla da uradim! Žao mi je!