Oluja na obzorju полностью

„Očigledno", odgovori Brin, češkajući se po bradi. „Zato smo ovde. Dobro, pretpostavljam da ćemo gore umesto dole."

„Došli ste da je spasete, zar ne?" Polaznica je zvučala ushićeno.

Brin je pogleda. Dete, voleo bih da to nisi shvatila. Mrzi samu pomisao da običnu polaznicu ostavi uvezanu usred svega toga - ali ne mogu dozvoliti da ona pobegne i upozori Aes Sedai iz Bele kule.

„Hoću da pođem s vama", gorljivo kaza polaznica. „Odana sam Amirlin. Pravoj Amirlin. Većina nas jeste."

Brin izvi obrvu gledajući Sijuan.

„Neka je, neka pođe", kaza Aes Sedai. „Tako je svejedno lakše." A onda nastavi da devojci postavlja neka pitanja.

Brin pogleda kada mu jedan od njegovih kapetana, čovek po imenu Vestas, iznenada priđe. „Milostivi", žurno reče Vestas dubokim šapatom. „Ranjenici su razvrstani. Izgubili smo dvanaest ljudi. Još petnaestorica su ranjeni, ali mogu da hodaju i pošli su ka čamcima. Šestorica su previše teško ranjeni da bi mogli da pođu s njima." Vestas se pokoleba. „Milostivi, trojica neće preživeti sat."

Brin stisnu zube. „Nastavljamo dalje."

„Brine, osećam taj bol", kaza mu Sijuan, pa se okrenu i pogleda ga. „Šta je bilo?"

„Nemamo vremena. Amirlin..."

„Može da sačeka još malo. Šta je bilo?"

„Tri vojnika", odvrati on. „Moram da ostavim tri vojnika da umru."

„Ne ako ih ja Izlečim", odvrati Sijuan. „Pokaži mi."

Brin se više nije bunio, mada jeste bacao poglede ka nebu. Nekoliko rakena sletelo je u druge delove dvorišta Kule. Bih su to nejasni crni obrisi, obasjani treperavim narandžastim svetlom koje je bacao požar. Seanšani u begu skupljali su se oko njih.

Ono su jedinice za napad s tla, pomislio je. Povlače se. Napad se završava.

Što znači da im nestaje vremena. Čim se Seanšani povuku, Bela kula počeće da se dovodi u red. Moraju da stignu do Egvene! Svetlost dala da nije oteta.

Ipak, ako Sijuan želi da Izleči vojnike, to je njena odluka. Samo se nadao da ta tri života na kraju neće koštati života jednu Amirlin.

Vestas je odvojio ta tri vojnika na jednu stranu travnjaka, ispod krošnje jednog velikog drveta. Brin je poveo odred vojnika, prepuštajući Gavinu da ostatak ljudstva dovede u red, pa sa Sijuan pošao ka ranjenicima. Ona kleknu pored prvog čoveka. Nije preterano vešta u Lečenju - na vreme je upozorila Brina na to. Ali možda će postići da se ta trojica zacele dovoljno da prežive da ih Bela kula otkrije i zarobi.

Radila je brzo, a Brin je primetio da je bila nepravedna prema sebi. Ispalo je da je njeno umeće Lečenja sasvim pristojno. Ipak, to je trajalo. Šestario je pogledom po dvorištu, sve više strepeći. Mada se na gornjim spratovima još videla razmena vatre, donjim spratovima i prizemljem vladao je muk. Jedino se čulo stenjanje obližnjih ranjenika i pucketanje plamena.

Svetlosti, pomislio je, odmeravajući pogledom ruševine i podnožje Kule. Krov i suprotni zid istočnog krila bih su potpuno porušeni, a plamen palaca u unutrašnjosti zdanja. Dvorište je bilo prepuno porušenog kamenja i raskopane zemlje. U vazduhu se osećao oštar i kiseo vonj paljevine i dima. Hoće li Ogijeri biti voljni da se vrate i ponovo podignu to veličanstveno zdanje? Da li će ono ikada više biti kao što je nekada bilo, ili je večeras srušen naizgled večni spomenik? Oseća li on ponos ili žalost zbog toga što je svedočio tome?

U mraku pored drveta neka senka se pomeri.

Brin se bez razmišljanja pokrenu. Tri su se stvari stopile u njemu: godine vežbanja mačevanja, čitav život na bojnom polju i svest izoštrena zbog sveže zaštitničke veze. Sve se to stopilo u jedan pokret. Mač mu izlete iz kanija za tren oka i on izvede „poslednji napad crnokoplja", žarivši mač pravo u vrat mračne prilike.

Svi su ukočiše. Sijuan zgranuto diže pogled sa čoveka kog je Lečila. Brinov mač pružao se tačno preko njenog ramena, zariven u vrat seanšanskog vojnika u potpuno crnom oklopu. Čovek nemo ispusti testerasti kratki mač namazan nekakvom gustom i lepljivom tečnošću. Trzajući se, posegnu ka Brinovom maču, kao da hoće da ga odgurne. Prsti mu na tren zgrabiše Brinovu ruku.

A onda čovek skliznu s Brinovog sečiva i pade na de. Zgrči se jednom, šapćući nešto što se jasno čulo uprkos mehurovima krvi koja mu je iz grla liptala izmešana s vazduhom. „Marat... damane..."

„Svetlost me spalila!" izusti Sijuan, prinoseći ruku nedrima. „Šta je to bilo?"

„Nije opremljen kao ostali", primeti Brin, odmahujući glavom. „Oklop mu je drugačiji. Nekakav ubica."

„Svetlosti", kaza Sijuan. „Nisam ga ni videla! Kao da se stopio s tamom!"

Ubice. Kao da uvek deluju isto, bez obzira na kulturu kojoj pripadaju. Brin vrati mač u kanije. Bilo mu je to prvi put da je primenio „poslednji napad crnokoplja" u borbi. To je jednostavan potez, koji ima samo jedan cilj: brzinu. Isuci mač i zadaj udarac u vrat jednim glatkim pokretom. Ako promašiš, obično gineš.

„Spasao si mi život", reče Sijuan, gledajući Brina. Lice joj je mahom bilo u senci. „Pored mora u ponoć", nastavi, „ona plamena devojka bila je u pravu."