Ponovorođeni Zmaj полностью

Perin nije voleo da naglo donosi zaključke – to je bio jedan od razloga što su neki mislili da je priglup – ali sabrao je razne stvari koje mu je Min u poslednjih nekoliko dana rekla i došao do zaprepašćujućeg zaključka. Stade u mestu, tražeći reč. „Uh... Min, znaš da si mi draga. Draga si mi, ali... Uh... Nikada nisam imao sestru, ali da jesam, ja... hoću da kažem, ti...“ Potpuno ućuta kada ga ona pogleda podignutih obrva. Pomalo se smešila.

„Ma, Perine, znaš valjda da te volim.“ Stajala je i gledala ga kako otvara i zatvara usta, a onda polako i pažljivo reče: „Kao brata, ti veliki bandoglavi vole! Muška nadmenost ostavlja me bez reči. Svi mislite da sve ima neke veze s vama, i da svaka žena mora da vas želi.“

Perin pocrvene. „Ja nikada... Ja nisam...“ Pročistio je grlo. „Šta si videla u vezi s onom ženom?“

„Samo poslušaj moj savet“, kaza mu i ponovo pođe ka potoku, brzim korakom. „I ako sve ostalo zaboraviš“, reče mu preko ramena, „toga se drži!“

Namrštio se za njom – prvi put u životu misli mu se brzo složiše – a onda je u dva koraka sustiže. „To je sve zbog Randa, zar ne?“

Zagrcnuvši se, ona ga pogleda ispod oka, ali nije usporila. „Možda i nisi tako tupav“, promrmlja. Trenutak kasnije, kao da sama sa sobom priča, dodade: „Vezana sam za njega kao što je duga za bure. Ali ne znam da li će mi on uzvratiti ljubav. A nisam ni jedina.“

„Zna li Egvena?“ – upita on. Rand i Egvena bili su još od detinjstva maltene obećani jedno drugom. Ostalo je samo da kleknu ispred Ženskog kruga i vere se. Nije bio siguran da li su se, i koliko, udaljili od toga.

„Zna“, odsečno odgovori Min. „Ni meni ni njoj zbog toga nije ništa bolje. “

„A Rand? Da li on zna“?

„Oh, naravno“, odvrati mu ona gorko. „Pa rekla sam mu, zar ne? Rande, pročitala sam te, izgleda da moram da se zaljubim u tebe. Moraču i da te delim, što mi se baš i ne sviđa, ali šta je – tu je. Ipak si ti bandoglavo čudo, Perine Ajbara.“ Besno je prevukla rukom preko očiju. „Samo da sam s njim, znam da bih mogla da pomognem. Nekako. Svetlosti, ako umre, ne znam da li ću to podneti.“

Perin nelagodno sleže ramenima. „Slušaj, Min. Učiniću koliko budem mogao da mu pomognem.“ Ma koliko to bilo. „Obećavam ti. Zaista je najbolje da odeš u Tar Valon. Tamo ćeš biti bezbedna.“

„Bezbedna?“ – reče ona kao da se pita šta to znači. „Misliš da je Tar Valon bezbedan?“

„Ako Tar Valon nije bezbedan, nigde nije bezbedno.“

Ona glasno šmrknu, i njih dvoje ćutke odoše da se pripreme za polazak.

Silazak s planine bio je naporan, ali što su niže bili, Perinu je sve manje bio potreban plašt postavljen krznom. Iz časa u čas, prelazili su iz zime u prve prolećne dane. Poslednji ostaci snega nestadoše, a trava i divlje cveće – bela devojačka nada i ružičasti skakutić – prekriše visoke livade koje su prelazili. Bilo je sve više olistalog drveća, a u granama su pevale ševe i crvendaći. A bilo je i vukova. Nikad na vidiku – čak ni Lan nijednog nije primetio – ali Perin je znao. Um mu je bio čvrsto zatvoren, da ne bi ušli, ali povremeno bi ga dodir lak kao pero podsetio da su tu.

Lan je na svom crnom bojnom atu Mandarbu uglavnom bio u izvidnici i sledio Randove tragove, dok su oni pratili znakove koje im je Zaštitnik ostavljao. Bile su to strele od kamičaka na zemlji, ili plitko izgrebane na stenovitom zidu nekog prolaza koji se račvao. Skrenite tuda. Pređite onaj prevoj. Vratite se onuda, ona srneća staza, onuda kroz drveće i duž potočića, čak i kada ništa drugo nije govorilo da je bilo ko tuda prošao. Ništa sem Lanovih znakova. Bokor trave ili korova vezan u jednu stranu da im kaže kako treba da idu levo, drugi za desno. Iskrivljena grana. Gomilica kamenčića da označi nezgodan uspon, dva lista nabodena na trn za strmi silazak. Perinu se činilo kao da Zaštitnik ima stotinu znakova, a Moiraina ih je sve znala. Lan se retko kada vraćao, izuzev kada bi se ulogorili. A i tada se samo tiho dogovarao s Moirainom, podalje od vatre. Kada bi se sunce diglo, najčešće je već satima bio u izviđanju.

Moiraina je uvek bila prva u sedlu za njim, još dok se nebo na istoku rudelo. Aes Sedai ne bi ni silazila s Aldijeb, svoje bele kobile, sve dok potpuno ne padne mrak, pa ni posle toga, da Lan nije odbijao da prati tragove pošto sumrak počne da pada.

„Ići ćemo još sporije ako neki konj slomi nogu“, rekao bi Zaštitnik Moiraini kada bi se ona požalila.

Njen odgovor uvek je bio isti. „Ako ne možeš brže od ovoga, možda bi trebalo da te pošaljem Mireli pre no što još ostariš. Pa, možda to i može da čeka, ali moraš brže da nas vodiš.“

Napola je zvučala kao da joj je ta razdražena pretnja istinita, napola kao da se šali. Perin je bio siguran, sudeći po tome kako bi Lan stisnuo usne čak i kada bi se ona nakon toga nasmešila i potapšala ga po ramenu, da je u tome bilo nečeg pretećeg, ili možda nekakvog upozorenja.