„Ko je Mirela?“ – sumnjičavo je upitao Perin kada se to prvi put desilo. Loijal odmahnu glavom i promrmlja nešto o neprijatnim stvarima koje se dešavaju onima što guraju nos u poslove Aes Sedai. Ogijerov konj čupavih nogu bio je visok i krupan kao duranski pastuv, ali kako su mu Loijalove duge noge visile niz sapi, delovao je pre kao malo poveći poni.
Moiraina se tajnovito nasmešila. „Samo jedna Zelena sestra. Neko kome će Lan jednog dana morati da isporuči pošiljku na čuvanje.“
„Ne u dogledno vreme“, rekao je tada Lan. Za divno čudo, u glasu mu se jasno čuo gnev. „Nikada, ako se ja nešto pitam. Dugo ćeš me nadživeti, Moiraina Aes Sedai!“
Aes Sedai je iza sedla nosila u ćebe umotan zavežljaj: Zmajev barjak. Perin se osećao nelagodno što ga nose, ali Moiraina niti ga je pitala za mišljenje, niti je saslušala kada ga je sam ponudio. Nije bilo verovatno da će barjak neko prepoznati, ali svejedno se nadao da ona i od drugih čuva tajne tako dobro kao od njega.
Bar u početku putovanje beše dosadno. Planine koje su se dizale do oblaka ličile su jedna na drugu. Planinski prolazi malo su se razlikovali. Za večeru su obično jeli zečeve koje bi Perin ulovio praćkom. Nije imao dovoljno strela da bi ih rizikovao loveći njima zečeve po ovako stenovitom zemljištu. Za doručak je najčešće bila hladna zečetina, a za ručak takođe, i to u sedlu.
Ponekad, kada bi se ulogorili blizu nekog potoka, a još je bilo dovoljno svetlosti, on i Loijal hvatali su planinske pastrmke. Ležali su na trbusima, s rukama u hladnoj vodi do lakata, i golicali ribe zelenih leđa da izađu ispod kamenja gde su se krile. Loijalovi krupni prsti bili su u tome veštiji čak i od Perinovih.
Jednom im se, tri dana pošto su krenuli, pridružila Moiraina. Ispružila se na obali potoka, otkopčala niz bisernih dugmadi da bi zavrnula rukave i upitala ih kako se to radi. Perin se iznenađeno zgleda s Loijalom. Ogijer slegnu ramenima.
„Nije toliko teško“, reče joj Perin. „Samo posegni šakom iza ribe, pa ispod nje, kao da hoćeš da je zagolicaš po trbuhu. A onda je izvuci. Ali potrebna je vežba. Prvih nekoliko puta možda ne uspeš ništa da uhvatiš.“
„Ja sam danima pokušavao pre no što sam uspeo da uhvatim ribu“, dodade Loijal. Već je gurao svoje ogromne šake u vodu, pazeći da senkom ne poplaši ribe.
„Toliko teško?“– promrmlja Moiraina. Šake joj kliznuše u vodu i trenutak kasnije pljusnuše iz nje, držeći debelu pastrmku koja se koprcala. Moiraina se razdragano nasmeja i baci je na obalu.
Perin trepnu ka krupnoj ribi koja se bacakala na sve slabijoj svetlosti. Mora da je bila u najmanju ruku pet funti teška. „Imala si mnogo sreće“, reče joj. „Ovako krupne pastrmke retko se nađu pod ovako malom stenovitom izbočinom. Moraćemo malo da se premestimo uzvodno. Pašće mrak pre no što se ribe vrate ovamo.“
„Je l’ tako?“ – reče Moiraina. „Idite vas dvojica. Mislim da ću ja još malo pokušati ovde.“
Perin je trenutak oklevao pre no što se premestio uz obalu do sledeće kamene strehe nad vodom. Nešto je smerala, ali nije mogao ni da zamisli šta. To mu je smetalo. Legavši na trbuh, pazeći da mu senka ne padne na vodu, zagleda se preko ivice. Šest vitkih riba. Jedva da su micale perajima da ostanu u mestu. Sve zajedno ne bi bile teške koliko ona jedna Moirainina riba, shvati i uzdahnu. Ako Loijal i on budu imali sreće, mogli bi da uhvate po dve, ali senke drveća na suprotnoj obali već su se pružale preko vode. Šta god da sada uhvate, to će biti sve, a Loijal je sam mogao da pojede te četiri i većinu one krupne ribe. Loijalove šake već su se prikradale jednoj pastrmci.
Ali pre no što Perin stiže da spusti ruke u vodu, Moiraina viknu: „Mislim da bi tri trebalo da su dovoljno. Ove dve su veće no prva.“
Perin zapanjeno pogleda Loijala. „Nemoguće!“ Ogijer se ispravi, a pastrmčice se razbežaše. „Ona je Aes Sedai“, jednostavno reče.
I zaista, kada su se vratili do Moiraine, na obali su bile tri velike pastrmke. Već je zakopčavala rukave.
Perin pomisli da je podseti kako onaj ko uhvati ribu treba i da je očisti, ali u tom trenutku ona ga pogleda pravo u oči. S njenog glatkog lica nije se mogao pročitati nikakav naročit izraz, ali tamne oči nisu skretale pogled. Činilo se da znaju šta namerava da kaže i da su to već odbacile. Kada se okrenula, činilo se kako je prekasno da joj govori bilo šta.
Gunđajući sebi u bradu, Perin izvadi nož i poče da čisti ribu. „Biće da je odjednom zaboravila da se poslovi dele. Pretpostavljam da će hteti da mi i spremimo hranu, i da sve posle toga sredimo.“
„Nema sumnje da će tako biti“, reče Loijal, ne prestajući da čisti ribu. „Ona je Aes Sedai.“
„Čini mi se da sam to negde već čuo.“ Krljušti su letele pod Perinovim nožem. „Možda su Šijenarci bili voljni da trče za njom, ali sada nas je samo četvoro. Trebalo bi da se smenjujemo u poslovima. Jedino je tako pošteno.“
