Loijal se nasmeja. „Sumnjam da je to njeno viđenje. Najpre je morala da trpi da se Rand sve vreme s njom raspravlja, a sada si i ti spreman da nastaviš gde je on stao. Aes Sedai po pravilu nikome ne dozvoljavaju da se s njima raspravlja. Pretpostavljam da namerava ponovo da nam usadi naviku da slušamo sve što nam kaže, još pre no što stignemo do prvog sela.“
„Dobra je to navika“, kaza Lan, zabacivši plašt. Činilo se da se stvorio niotkuda.
Perin se skoro preturi od iznenađenja, a Loijalove uši zapanjeno se ukočiše. Nisu ni čuli kad im se Zaštitnik približio.
„Nije trebalo ni da izgubite tu naviku“, dodade Lan, a potom pođe ka Moiraini i konjima. Čak i na stenovitom tlu njegovi koraci jedva da su se čuli, a plašt što mu je padao niz leđa stapao se s okolinom tako da se već posle nekoliko koraka činilo da mu odsečena glava i ruke lebde udaljavajući se od potoka.
„Potrebna nam je da pronađemo Randa“, tiho kaza Perin, „ali neću joj dozvoliti da više upravlja mojim životom.“ Nastavio je da žustro čisti ribu.
Nameravao je da održi to obećanje – zaista je nameravao – ali sledećih dana, iako nije baš razumeo kako se to dogodilo, shvatio je da on i Loijal kuvaju, čiste i obavljaju sve druge posliće kojih bi se Moiraina setila. Otkrio je čak i da je nekako na sebe preuzeo da se svake noći stara o Aldijeb. Njegovo je bilo da rasedla kobilu i istrlja je dok je Moiraina sedela, očigledno duboko zamišljena.
Loijal se pomirio sa sudbinom, ali ne i Perin. Pokušao je da odbije, da se suprotstavi, samo što je bilo teško suprotstavljati se kada bi ona uputila razumnu molbu, a pri tom još i malu. Jedino što bi uvek nakon toga bilo još molbi, razumnih i malih kao ona prva, a potom još. Jednostavna sila njenog prisustva, snaga njenog pogleda, veoma su otežavali svaku pobunu. Njene tamne oči zagledale bi se u njegove istog trena kada bi otvorio usta. Podignuta obrva nagoveštavala bi da se ponaša nevaspitano, iznenađeno bi razrogačila oči na to što mu smeta tako mala molba, hladni pogled sadržao je sve što znači biti Aes Sedai. Sve bi ga to nateralo da okleva, a kada bi počeo da okleva, bilo bi gotovo. Optužio ju je da koristi Jednu moć na njemu, mada nije zaista tako mislio, a ona mu je rekla da ne izigrava budalu. Počeo je da se oseća kao parče gvožđa koje pokušava da spreči kovača da ga iskuje u srp.
Maglene planine naglo se pretvoriše u šumovita podnožja Geldana. Ta zemlja delovala je kao da je sva u brdima, ali ona nikad nisu bila odveć visoka. Jeleni, koji su ih u planinama često samo oprezno gledali kao da nisu baš sigurni šta je to čovek, sada su na prvi znak konja bežali trzajući belim repovima. Čak je i Perin sada tek jedva nazirao planinske mačke sivih pruga dok su se gubile poput dima. Zalazili su u zemlju gde žive ljudi.
Lan nije više nosio svoj plašt koji je menjao boje i dojahivao je sve češće natrag do njih da im kaže šta je napred. Na mnogim mestima drveće je bilo posečeno. Ubrzo su polja ograđena grubim kamenim zidovima i seljaci što oru padine brda postali uobičajen, mada ne baš učestao prizor, a uz njih i redovi ljudi što idu preko uzoranog zemljišta i bacaju seme iz torbi na ramenima. Po vrhovima brdašaca i grebena bile su raštrkane kuće i ambari od sivog kamena. Ne bi trebalo da tu ima vukova. Vukovi su izbegavali mesta gde ima ljudi, ali Perin je još mogao da ih oseti. Bila je to nevidljiva izvidnica i pratnja koja je sledila družinu na konjima. Ispuni ga nestrpljenje. Nestrpljenje da stigne u neko selo ili varoš, bilo gde, samo da bude dovoljno ljudi da oteraju vukove.
Jedan dan nakon što su ugledali prvu njivu, baš kada sunce dodirnu obzorje iza njih, stigoše u selo zvano Džara, nedaleko od granice s Amadicijom.
Sive kamene kuće pločastih krovova bile su zbijene oko nekoliko uskih uličica Džare, podignute na obronku brda iznad potočića preko koga je bio sagrađen drveni mostić. Blatnjave ulice behu prazne, kao i kosa seoska livada. Video se samo jedan čovek koji je čistio stepenište jedine seoske gostionice, sagrađene pored kamene staje. Doduše, izgledalo je da je na livadi nedavno bilo prilično ljudi. Nekoliko lukova od zelenih grana, ukrašenih s ono malo cveća što se tako rano u proleće moglo naći, bilo je postavljeno ukrug na sredini livade. Zemlja je delovala izgaženo, a bilo je i drugih znakova proslave; ženski crveni šal zapetljan u podnožje jednog luka, pletena dečja kapa, prevrnuti bokal od kalaja, nekoliko polupojedenih okrajaka.
Miris slatkog vina i kolača osećao se svuda po livadi, pomešan s mirisom iz desetina dimnjaka i s ognjišta na kojima su se kuvale večere. Perin na trenutak oseti neki drugi miris, koji nije mogao da prepozna. Beše to slabašan trag od čije se poganosti sav naježio. A onda ga nestade. Ali bio je siguran da je nešto tuda prošlo, nešto – pogrešno. Protrlja nos kao da hoće da otera uspomenu na taj miris.
