Ponovorođeni Zmaj полностью

Loijal otvori usta, ali ga Moiraina preteče. „Kao što tvoj čovek reče, dobri gostioničaru, trebaju mi sobe da moja družina prenoći, i večera.“

„Oh! Naravno, čestita gazdarice. Naravno. Simione, odvedi ove valjane ljude u najbolje sobe, da mogu da ostave stvari. Postaviću dobar obrok kada se budete vratili, čestita gazdarice. Dobar obrok.“

„Ako vam je volja, sledite me, valjana gazdarice“, kaza Simion. „Valjane gazde.“ Pokloni se i pokaza ka stepeništu s jedne strane trpezarije.

Iza njih, jedan od ljudi za stolovima iznenada viknu: „Tako mi Svetlosti, Šta je to?“ Gazda Harod poče da objašnjava o Ogijerima, kao da je dobro upoznat s tom temom. Većina onoga što je Perin čuo bilo je pogrešno. Loijalove uši neprestano su se trzale.

Gore na spratu Ogijerova glava skoro da je doticala tavanicu. Uski hodnik bivao je sve mračniji. Jedino osvetljenje bila je oštra svetlost zalazećeg sunca koja je dopirala kroz prozor pored vrata na kraju hodnika.

„U sobama su sveće, valjana gazdarice“, kaza Simion. „Trebalo je da ponesem svetiljku, ali od onih silnih venčanja još mi se vrti u glavi. Ako želiš, poslaću nekoga da potpali vatru. A htećeš i vodu za kupanje, svakako.“ Širom je otvorio vrata. „Naša najbolja soba, valjana gazdarice. Nemamo ih mnogo – nema mnogo stranaca, shvataš – ali ova nam je najbolja.“

„Ja ću uzeti susednu sobu“, reče Lan. Pored svojih nosio je i Moirainino ćebe i bisage, te zavežljaj sa Zmajevim barjakom.

„Oh, valjani gazda, to uopšte nije dobra soba. Uzan krevet. Skučena. Valjda predviđena za slugu, kao da bi ovde ikad prenoćio neko ko ima sluge. Uz izvinjenje, valjana gazdarice.“

„Uzeću je, bez obzira“, odlučno kaza Lan.

„Simione“, reče Moiraina, „da li to gazda Harod ne voli Decu Svetla?“

„Pa, ne voli ih, valjana gazdarice. Ranije nije bilo tako, ali sada jeste. Nije baš pametno ne voleti Decu, ne kad smo ovako blizu granici. Stalno prolaze kroz Džaru, kao da granice ni nema. Ali juče je došlo do nevolje. Grdne nevolje. A još i ta venčanja, i sve to.“

„Šta se desilo, Simione?“

Čovek je oštro pogleda pre no što odgovori. Perin je mislio da niko drugi u tom polumraku nije primetio koliko oštro. „Beše ih jedno dvajes’, i to prekjuče. Nije bilo nevolje, ali juče... Ma, trojica najednom izjaviše kako više nisu Deca Svetla, baciše plaštove i odjahaše.“

Lan progunđa: „Beli plaštovi su doživotno u službi. Šta je njihov zapovednik uradio?“

„Ma, sigurno da bi nešto učinio, valjani gazda, ali još jedan tada izjavi da ide u potragu za Rogom Valera. U svakom slučaju, neki drugi reče da bi trebalo da love Zmaja. Taj je rekao da ide na Almotsku ravnicu. A onda neki počeše da dobacuju ženama na ulici nešto što ne bi trebalo, i da ih hvataju. Žene su vrištale, a Deca se drala na one što su dosađivali ženama. Nikad nisam video takvu zbrku.“

„Zar niko od vas nije pokušao da ih zaustavi?“ – upita Perin.

„Valjani gazda, ti nosiš tu sekiru kao da znaš kako da je koristiš, ali nije tako lako suprotstaviti se ljudima s mačevima, oklopima i svim tim kada umeš da vitlaš samo metlom ili lopatom. Ostali Beli plaštovi, oni što nisu otišli, okončali su sve to. Došlo je skoro do mačeva. A to nije najgore što se desilo. Još dvojica jednostavno su poludeli – ako ovi ostali već nisu bili. Ta dvojica počeli su da divljaju kako je Džara puna Prijatelja Mraka i pokušali su da spale selo – rekli su da će to učiniti! – počevši od Skoka. Iza gostionice vidi se gde su zapalili vatru. Borili su se s drugim Belim plaštovima kada su pokušali da ih zaustave. Beli plaštovi što su ostali pomogli su nam da ugasimo vatru, čvrsto zavezali onu dvojicu i odjahali nazad u Amadiciju. Daleko im lepa kuća, i nadam se da se neće ni vraćati.“

„Grubo ponašanje“, kaza Lan, „čak i za Bele plaštove.“

Simion klimanjem glave pokaza da se slaže s tom izjavom. „Kao što kažeš, valjani gazda. Nikada se ranije nisu tako ponašali. Jesu se šepurili. Gledali te s visine i gurali nos u tuđa posla. Ali nikada ranije nisu pravili nevolje. U svakom slučaju, ne tako.“

„Sada su otišli“, reče Moiraina, „a s njima i nevolje. Sigurna sam da ćemo ovde provesti mirnu noć.“

Perin je ćutao, ali bio je uznemiren. Sva ta venčanja i Beli plaštovi, u redu, ali radije bih da znam da li se Rand ovde zaustavio, i u kom je pravcu otišao. Nemoguće da je onaj miris bio on.

Simion ga je poveo niz hodnik do druge sobe, s dva kreveta i umivaonikom, dve stolice i ničim više. Loijal se pognu i promoli glavu kroz dovratak. Uski prozori propuštali su malo svetlosti. Kreveti su bili dovoljno veliki, ćebad i jastuci bili su složeni kod nogu, ali madraci su delovali grudvasto. Simion je preturao nad kaminom sve dok nije pronašao sveću i kresivo da je upali.

„Postaraću se da se neki kreveti sastave za tebe, dobri – uh – Ogijeru. Da, još malo.“ Ali nije se videlo da nešto žuri, petljao je oko svećnjaka kao da ne može lepo da ga postavi. Perinu se učini da mu je nelagodno.