Ponovorođeni Zmaj полностью

Pa, i meni bi bilo nelagodno da se Beli plaštovi tako ponašaju u Emondovom Polju. „Simione, da li je još neki stranac prolazio u poslednjih dan ili dva? Visok mladić, crvenkaste kose? Možda je svirao flautu za obrok ili prenoćište.“

„Sećam ga se, valjani gazda“, odgovori Simion, i dalje uzmučen oko svećnjaka. „Stigao je juče ujutru, rano. Vala, delovao je izgladnelo. Juče je svirao flautu na svim venčanjima. Naočit dečko. Neke žene isprva su ga odmeravale...“ Zastade i popreko pogleda Perina. „Je li ti prijatelj, valjani gazda?“

„Znam ga“, odgovori Perin. „Zašto?“

Simion je oklevao. „Onako, valjani gazda. Bio je to čudan mladić, to je sve. Ponekad je pričao sam sa sobom, a ponekad se smejao i kada niko ništa ne bi rekao. Noć je proveo baš u ovoj sobi, ili deo noći, barem. Sve nas je izbudio drekom usred noći. Bila je to samo noćna mora, ali nakon toga nije hteo da se zadrži. Gazda Harod se posle tolike larme nije ni trudio da ga ubedi.“ Simion ponovo zastade. „Pre no što je otišao, rekao je nešto čudno.“

„Šta?“ – odlučno upita Perin.

„Rekao je da ga neko juri. Rekao je...“ Čovek slabe brade proguta knedlu i nastavi sporije. „Rekao je da će ga ubiti ako ne ode. Jedan od nas mora da umre, i nameravam da to bude on. To su doslovce bile njegove reči.“ „Nije mislio na nas“, protutnja Loijal. „Mi smo mu prijatelji.“ „Naravno, dobri – uh – dobri Ogijeru. Naravno da nije mislio na vas. Ja – uh – ne želim ništa loše da kažem za vašeg prijatelja, ali ja – uh – ja mislim da je bolestan. U glavi, znaš.“

„Postaraćemo se za njega“, kaza Perin. „Zato ga pratimo. Kuda je otišao?“

„Znao sam“, reče Simion i stade da poskakuje u mestu. „Čim sam vas video, znao sam da ona može da pomogne. Kuda? Na istok, valjani gazda. Na istok, kao da mu je sam Mračni za petama. Misliš li da bi htela meni da pomogne? To jest da pomogne mom bratu? Noam je gadno bolestan, a majka Run kaže da ništa ne može da uradi.“

Perin je pazio da mu lice bude bezizražajno, kupujući malo vremena za razmišljanje dok je stavljao luk u ugao, a ćebe i bisage na jedan krevet. Nezgoda je bila u tome što mu razmišljanje nije mnogo pomoglo. Pogledao je Loijala, ali od ovoga tek nije bilo nikakve pomoći. Ogijerove uši su polegle od usplahirenosti, a duge obrve padale na obraze. „Zašto misliš da može da pomogne tvom bratu?“ Glupo pitanje! Pravo pitanje je šta u vezi s tim on namerava da uradi?

„Ma, jednom sam putovao u Džehanu, valjani gazda, i video dve... dve žene poput nje. Nakon toga nikako ne bih mogao da je zamenim za nešto drugo.“ A zatim prošapta: „Priča se da one mogu da dignu mrtve iz groba, valjani gazda.“

„Ko još za ovo zna?“ – oštro upita Perin, a Loijal u isto vreme reče: „Ako ti je brat mrtav, ona ništa ne može da uradi.“

Zaboliki čovek zabrinuto pogleda najpre jednog, pa drugog, i razblebeta se: „Niko sem mene ne zna, valjani gazda. Noam nije mrtav, dobri Ogijeru, samo bolestan. Kunem se da niko drugi nije mogao da je prepozna. Čak ni gazda Harod u životu nije bio dalje no dvadeset milja odavde.

Tako je gadno bolestan. Sam bih je pitao, samo što bi mi se kolena tako tresla da me ne bi čula dok pričam. Šta ako se uvredi i dozove munje na mene? A Šta ako nisam u pravu? Ne stoji tek tako optužiti ženu za tako nešto bez... hoću da kažem... uh...“ Diže ruke, napola molećivo, napola kao da se brani.

„Ništa ne obećavam“, odgovori Perin, „ali razgovaraću s njom. Loijale, zašto ti ne bi Simionu pravio društvo dok ja razgovaram s Moirainom?“

„Naravno“, zatutnja Ogijer. Simion se trže kada mu Loijalova šaka prekri rame. „Pokazaće mi moju sobu, i pričaćemo. Reci mi, Simione, Šta znaš o drveću?“

„D-d-drveću, d-dobri Ogijeru?“

Perin nije više hteo da čeka. Požuri nazad niz mračni hodnik i zakuca na Moirainina vrata, jedva sačekavši njeno „Napred!“ pre no što ulete.

Šest sveća otkrivalo je da najbolja soba Skoka nije bila baš toliko dobra, mada je krevet imao četiri stuba s baldahinom, a madrac bio manje kvrgav od Perinovog. Na podu je bio komad ćilima, i dve stolice s jastucima umesto običnih. Sem toga, nije bila ništa drugačija od njegove sobe. Moiraina i Lan stajali su ispred hladnog ognjišta kao da su o nečemu raspravljali, a Aes Sedai nije delovala kao da joj je drago što ih je prekinuo. Zaštitnikovo lice beše poput kamena.

„Rand je bio ovde“, poče Perin. „Onaj Simion ga se seća.“ Moiraina siknu kroz zube.

„Bilo ti je rečeno da ćutiš“, odreza Lan.

Perin se suoči licem u lice sa Zaštitnikom. To je bilo lakše no da se suoči s Moiraininim pogledom. „Kako bismo inače saznali da li je bio ovde, ako ne postavljajući pitanja? Reci mi to. U slučaju da te zanima, sinoć je otišao, i to na istok. I pričao je kako ga neko sledi, i pokušava da ga ubije.“