Iza vrata na kraju hodnika spoljašnje stepenište vodilo je do skučene uličice između gostionice i staje. Naspram noći sveća je ličila na treperavu tačku. Na zvezdama poprskanom nebu sijao je polumesec. Svetlosti je bilo i više no dovoljno za Perinove oči. Pitao se kada će Moiraina reći Simionu da ne mora stalno da se klanja, ali ona mu ništa ne reče. Klizila je za njim, uklanjajući suknje od blata, kao da je tamni prolaz bio hodnik neke palate, a ona kraljica. Vazduh je već bivao hladniji; noći su još odzvanjale odjecima zime.
„Ovuda.“ Simion ih odvede do male šupe iza staje i žurno skide zasun s vrata. „Ovuda“, pokaza Simion. „Eto, valjana gazdarice. Eto. Moj brat. Noam.“
Suprotni kraj šupe bio je pregrađen daskama; sudeći po izgledu, na brzinu. Čvrsta gvozdena brava zatvarala je grubu drvenu rešetku. Iza tih rešetaka na slamom pokrivenom podu ležao je potrbuške opružen jedan čovek. Bio je bosonog, a košulja i pantalone pocepane kao da ih je kidao, ne znajući kako da ih skine. Neoprano telo osećalo se toliko da Perin pomisli kako čak i Simion i Moiraina mora da to osećaju.
Noam podiže glavu i pogleda ih ćutke i bezizražajno. Ništa na njemu nije govorilo da je Simionov brat – kao prvo, imao je bradu, i bio je krupan čovek, mišićavih ramena – ali nije to zaprepastilo Perina. Noam ih je gledao žeženozlatnim očima.
„Čudno je pričao skoro godinu dana, valjana gazdarice. Govorio je da može... da može da priča s vukovima. A njegove oči...“ Simion žurno pogleda u Perina. „Pa, pričao bi o tome kada bi previše popio. Svi su mu se smejali. A onda, pre nekih mesec dana, nije došao u varoš. Otišao sam da vidim šta je bilo, i pronašao ga – ovakvog.“
Oprezno, nevoljno, Perin poseže ka Noamu kao što bi ka vuku.
Moiraina dodirnu bravu.
„Gazda Harod ima ključ, valjana gazdarice. Ne znam da li bi...“
Ona cimnu i brava se otvori. Simion je zapanjeno pogleda. Moiraina diže bravu s rešetke, a on se okrete ka Perinu.
„Je li to bezbedno, valjani gazda? On mi je brat, ali ujeo je majku Run kada je pokušala da mu pomogne, i... ubio je kravu. Zubima“, dovrši slabašnim glasom.
„Moiraina“, kaza Perin, „taj čovek je opasan.“
„Svi ljudi su opasni“, hladno odvrati ona. „Sada ćuti.“ Otvorila je vrata i ušla. Perinu zastade dah.
Na njen prvi korak, Noam ogoli zube i zareža. Režanje se produbljivalo sve dok mu se čitavo telo nije treslo. Moiraina nije obraćala pažnju.
I dalje režeći, Noam se meškoljio unazad po slami dok mu se ona približavala, sve dok se nije saterao u ćošak. Ili ga je ona saterala.
Polako, smireno, Aes Sedai kleče i uhvati mu glavu među šake. Noamovo režanje podiže se do poluurlika, ali pre no što Perin stiže da se pomeri, utihnu u cviljenje. Jedan dugi trenutak Moiraina je držala Noamu glavu, a onda ga spokojno pusti i ustade. Perinu se steže grlo kad je izlazeći iz kaveza okrenula zatočenom čoveku leđa, ali ovaj je samo gledao za njom. Ona gurnu vrata i vrati bravu na njih, ali nije je zatvorila – i Noam se s režanjem baci na drvene prečage. Grizao ih je i udarao ramenima, pokušavajući da provuče glavu, sve vreme režeći i škljocajući zubima.
Moiraina staloženo i bezizražajno očisti suknju od slame.
„Ti baš rizikuješ“, prodahta Perin. Ona ga pogleda – bio je to staložen pogled, ispunjen znanjem – i on spusti oči. Svoje žute oči.
Simion je buljio u svog brata. „Možeš li mu pomoći, valjana gazdarice?“ – promuklo upita.
„Žao mi je, Simione“, odgovori mu ona.
„Zar ništa ne možeš da uradiš, valjana gazdarice? Bilo šta? Neku od onih“ – glas mu se stiša do šapata – „stvari Aes Sedai?“
„Lečenje nije jednostavno, Simione. Dolazi iznutra koliko i od Lekara. Tamo nema ničega što se seća da je bilo Noam, ničeg što se seća da je bilo čovek. Nijedna mapa nije ostala da mu pokaže put nazad, niti je išta ostalo da pođe tim putem. Noama više nema, Simione.“
„On – samo je čudno pričao, valjana gazdarice, kada previše popije. Samo je...“ Simion protrlja oči i trepnu. „Hvala, valjana gazdarice. Znam da bi nešto uradila da možeš.“ Dotakla ga je po ramenu i promrmljala nešto utešno, a onda izašle iz šupe.
Perin je znao da bi trebalo da pođe za njom, ali ga zadrža čovek – ono što je nekada bilo čovek – koji je grizao drvene rešetke. Brzo koraknuvši, iznenadi sam sebe kada skide bravu. Bila je dobro načinjena. Rad majstora kovača.
„Valjani gazda?“
Perin se zagleda u bravu koju je držao i čoveka u kavezu. Noam je prestao da grize drvene rešetke; oprezno je uzvratio Perinov pogled, dašćući. Neki zubi bili su mu slomljeni i krzavi.
