„Istočno.“ Moiraina klimnu. Spokoj njenog glasa ni najmanje se nije slagao s neodobravanjem u pogledu. „Dobro je to znati. Mada, ako ide u Tir, tako i mora. Ali bila sam prilično sigurna da je bio ovde, čak i pre no što sam čula za Bele plaštove. A oni su to samo potvrdili. U jednome je Rand skoro sigurno u pravu, Perine. Ne verujem da smo mi jedini koji pokušavaju da ga nađu. A ako ti drugi saznaju za nas, možda će nastojati da nas zaustave. Dovoljno nam je što moramo da sustignemo Randa. Moraš naučiti da držiš jezik za zubima dok ti ja ne kažem da pričaš.“
„Beli plaštovi“, s nevericom uskliknu Perin.
„Ne njegovo ludilo“, odgovori Moiraina, „ako je već toliko odmakao da bi se mogao nazvati ludim. Perine, on je najsnažniji ta’veren još od Doba legendi. Juče, u ovom selu, Šara se... pomerila, oblikovala oko njega poput gline na kalupu. Venčanja, Beli plaštovi, to su dovoljni znaci da je Rand bio ovde, za one koji umeju da ih prepoznaju.“
Perin duboko udahnu. „I ovo ćemo otkriti svuda gde je bio? Svetlosti, ako ga Nakot Senke zaista juri, pratiće ga s lakoćom.“
„Možda“, odgovori Moiraina. „Možda i ne. Niko ništa ne zna o ta’verenima snažnim poput Randa.“ Za trenutak je zvučalo kao da je ljuta na to neznanje. „Artur Hokving je najsnažniji ta’veren o kome ima zapisa. A Hokving nije ni izbliza bio Randove snage.“
„Rečeno je“, ubaci se Lan, „kako se dešavalo da ljudi u sobi s Hokvingom govore istinu mada su bili namerni da lažu, i da se odlučuju na ono o čemu ni mislili nisu. Događalo se da svako bacanje kocke, svako okretanje karte bude njemu po volji. Ali samo povremeno.“
„Hoćeš da kažeš da ne znaš“, reče Perin. „Mogao bi da ostavi trag venčanja i pobrljavelih Belih plaštova odavde do Tira.“
„Hoću da kažem da znam koliko se znati može“, odreza Moiraina. Njen tamnooki pogled ošinu Perina poput biča. „Šara se čvrsto tka oko ta’verena. Drugi mogu da prate oblik tih niti, ako znaju gde da gledaju. Pripazi da tvoj jezik ne otkrije više znanja no što možeš da podneseš.“
Perin se pogrbi kao da ga zaista tuče. Beše to jače od njega. „Pa, bolje bi bilo da ti bude drago što sam sada otvorio usta. Simion zna da si Aes Sedai. Želi da Izlečiš njegovog brata Noama od neke bolesti. Da nisam pričao s njim, nikad ne bi sakupio smelosti da te pita, ali možda bi počeo da priča sa svojim prijateljima.“
Lan pogleda Moirainu u oči, i na trenutak su se samo ćutke gledali. Zaštitnik je ličio na vuka spremnog da skoči. Naposletku, Moiraina odmahnu glavom. „Ne“, reče.
„Kako želiš. Odluka je tvoja.“ Lan je zvučao kao da misli da je pogrešila, ali svejedno se opusti.
Perin ih je zapanjeno gledao. „Razmišljali ste... Simion... mrtva usta ne govore, zar ne?“
„Moji postupci neće ga osuditi na smrt“, odgovori Moiraina. „Ali ne mogu i neću da obećam kako će uvek biti tako. Moramo pronaći Randa, i u tome neću pretrpeti neuspeh. Da li sam bila dovoljno jasna?“ Opčinjen njenim pogledom, Perin nije mogao da odgovori. Ona klimnu, kao da je njegovo ćutanje dovoljan odgovor. „A sada, odvedi me do Simiona.“
Vrata Loijalove sobe bila su otvorena. Svetlost sveće prosipala se u hodnik. Unutra su dva kreveta bila gurnuta jedan do drugog, a Loijal i Simion sedeli su na ivici jednog. Čovek slabe brade zapanjeno je gledao Loijala. Usta mu behu otvorena, a lice zadivljeno.
„Oh, da, stedinzi su prelepi“, govorio je Loijal. „Tako je mirno tamo, pod Velikim drvećem. Vi ljudi možda imate svoje ratove i nemire, ali ništa nikada ne uznemirava steding. Staramo se o drveću i živimo u skladu...“ Utihnu kada vide Moirainu i Lana i Perina iza nje.
Simion žurno ustade, klanjajući se i uzmičući sve do suprotnog zida. „Uh... valjana gazdarice... Uh... uh...“ Čak i tada, nastavio je da cupka kao igračka na žici.
„Odvedi me do svog brata“, zapovedi Moiraina, „i učiniću šta budem mogla. Perine, i ti ćeš sa mnom, budući da je ovaj dobri čovek najpre s tobom razgovarao.“ Lan podiže obrvu, ali ona odmahnu glavom. „Ako svi pođemo, mogli bismo da privučemo pažnju. Perin će me štititi, ako zatreba.“
Lan nevoljno klimnu, a onda oštro pogleda Perina. „Vidi da tako bude, kovaču. Ako je ikakvo zlo zadesi...“ Njegove hladne plave oči dovršiše rečenicu.
Simion zgrabi jednu sveću i pohita u hodnik, i dalje se klanjajući, tako da su senke poigravale pod nemirnom svetlošću. „Ovuda – uh –valjana gazdarice. Ovuda.“
