Ponovorođeni Zmaj полностью

„Perine, o ovome se malo znalo čak i u Dobu legendi. Ko god da je to napisao, nije bio siguran da li je reč o istini ili legendi. A seti se i da sam videla samo odlomak. Autorka je istakla da su se neki od onih što pričaju s vukovima izgubili, da je vuk progutao ono ljudsko u njima. Neki. Da li je mislila jedan od desetorice, ili petorica, ili devetorica, ne znam.“

„Mogu da ih odsečem. Ne znam kako to radim, ali mogu da odbijem da ih slušam. Mogu da odbijem da ih čujem. Hoće li to pomoći?“

„Moglo bi.“ Posmatrala ga je i činilo se da pažljivo bira reči. „Uglavnom, pisala je o snovima. Snovi mogu da budu opasni po tebe.“

„To si već jednom rekla. Šta misliš pod tim?“

„Prema njoj, vukovi samo delimično žive u ovom svetu, a delimično u svetu snova.“

„Svetu snova?“ – s nevericom upita on.

Moiraina ga oštro pogleda. „To rekoh, a to je i ona napisala. Način na koji vukovi međusobno razgovaraju, na koji govore i s tobom, povezan je nekako sa svetom snova. Ne tvrdim da razumem kako.“ Zastala je i namrštila se neznatno. „Po onome što sam čula o Aes Sedai koje su imale Talenat zvani Snevanje, Snevači su ponekad u snovima sretali vukove. Vukovi su im ponekad čak bivali i vodiči. Moraćeš naučiti da budeš na oprezu i u snu i na javi, bojim se, ukoliko nameravaš da izbegneš vukove. Ako tako odlučiš.“

„Ako tako odlučim? Moiraina, neću da završim kao Noam. Neću!“ Odmerila ga je ispitivački i lagano odmahnula glavom. „Govoriš kao da u svemu imaš izbora, Perine. Seti se da si ta’veren.“ Okrenuvši joj leđa on se zagleda u mračne prozore, ali Moiraina nastavi: „Možda sam, znajući šta je Rand, znajući koliko je snažan ta’veren, premalo pažnje obratila na drugu dvojicu ta’verena koje sam s njim pronašla. Tri ta’verena u istom selu, i sva trojica rođeni iste sedmice? To je nečuveno. Možda ti – i Met – imate veću svrhu u Šari no što ste mislili. Ili što sam ja mislila.“

„Ne želim nikakvu svrhu u Šari“, promrmlja Perin. „Sigurno je da nikakvu neću ni imati zaboravim li da sam čovek. Hoćeš li mi pomoći, Moiraina?“ Bilo mu je teško da to izgovori. Šta ako to znači da upotrebi Jednu moć? Da li bih radije zaboravio da sam čovek? „Pomoći mi da ne – izgubim sebe?“

„Ako mogu da te očuvam celim, hoću. To ti obećavam, Perine. Ali neću ugroziti borbu protiv Senke. I toga moraš biti svestan.“

Kada se okrete da je pogleda, ona ga je netremice posmatrala. A ako tvoja borba zahteva da me sutra položiš u grob, da li bi i to učinila? Bio je ledeno siguran da bi tako i bilo. „Šta mi to nisi rekla?“

„Ne preteruj, Perine“, odgovorila mu je hladno. „Ne pritiskaj više no što mislim da je prikladno.“

Oklevao je pre no što je postavio novo pitanje. „Možeš li i za mene da uradiš ono što si učinila za Lana? Možeš li da mi zaštitiš snove?“

„Već imam Zaštitnika, Perine.“ Skoro se osmehnula. „I jednog ću samo i imati. Ja sam od Plavog ađaha, ne Zelenog.“

„Znaš šta hoću da kažem. Ne želim da budem Zaštitnik.“ Svetlosti, da provedem ostatak života vezan za Aes Sedai? To je loše koliko i vukovi.

„To ti ne bi pomoglo, Perine. Štitovi su za snove koji dolaze. Opasnost tvojih snova je u tebi.“ Ponovo je otvorila knjižicu. „Trebalo bi da spavaš“, reče mu. „Pazi se snova, ali moraš i da spavaš.“ Okrete stranicu, a on ode.

Pošto se vratio u svoju sobu malo se opustio, samo malo, i dopustio svojim čulima da se pruže. Vukovi su još bili tamo, iza oboda sela. Potpuno su okružili Džaru. Skoro smesta on se ponovo zatvori. „Potreban mi je grad“, promrmlja. To bi ih držalo podalje. Pošto pronađem Randa. Pošto završim ono u vezi s njim što mora biti završeno, šta god to bilo. Nije bio siguran da mu je žao što Moiraina ne može da ga zaštiti. Jedna moć ili vukovi; niko ne bi trebalo da se suoči s takvim izborom.

Nije potpalio vatru u ognjištu, već je širom otvorio oba prozora. Hladni noćni vazduh ispuni sobu. Bacivši ćebad i jastuk na pod, potpuno obučen leže na kvrgavi dušek. Nije ni pokušao da se udobno namesti. Poslednje što je pomislio pre no što će zaspati beše da, ako išta može da ga spreči da duboko zaspi i sanja opasne snove, onda je to taj madrac.

Našao se u dugom hodniku. Visoka kamena tavanica i zidovi presijavali su se od vlage. Po njima su igrale neobične senke. Padale su u zamršenim kaiševima. Prestajale su naglo kako su i počinjale. Bilo je isuviše mračno za svetlost među njima. Pojma nije imao odakle je dopirala.

„Ne“, reče, a potom ponovi glasnije: „Ne! Ovo je san. Moram da se probudim. Budi se!“

Hodnik se nije promenio.

Opasnost. Bila je to vučja misao, slabašna i udaljena.

„Probudiću se. Hoću!“ Zamahnu pesnicom ka zidu. Zabolelo ga je, ali nije se probudio. Učini mu se da se jedna od zmijolikih senki izmače pred njegovim udarcem.