Ponovorođeni Zmaj полностью

Dašak vetra ulete kroz otvoren prozor. Stresavši se u košulji i vešu, sede na pod i leđima se osloni na krevet. Ovo bi trebalo da je dovoljno neudobno. Misli mu behu obojene ogorčenošću, brigom i strahom. I odlučnošću. Neću se prepustiti ovome. Neću!

Naposletku je zaspao, i dalje drhteći od zime. Bio je to plitak polusan, ispunjen nejasnom svešću o sobi u kojoj se nalazio i mislima o hladnoći. Ali košmari koji su usledili bili su bolji no neki drugi.

Rand se sklupčao u mraku pod drvećem. Gledao je mišićavog crnog psa dok se približavao njegovom skloništu. Rana na boku koju Moiraina nije mogla do kraja da izleči, nije prestajala da ga boli, ali nije obraćao pažnju na to. Jedva da je bilo dovoljno mesečine da razazna psa, visokog čoveku do struka, mišićavog vrata i krupne glave. Zubi su mu u mraku sijali kao mokro srebro. Onjušivši vazduh, pošao je ka Randu.

Bliže, pomisli on. Dođi bliže. Ovoga puta neće biti upozorenja od Tvog gospodara. Bliže. Tako je. Pas, sada na svega deset koraka od njega, duboko zareža i odjednom jurnu. Pravo na Randa.

Moć ga ispuni. Nešto sevnu iz njegovih ispruženih šaka; nije bio siguran Šta je to bilo. Pruga bele svetlosti, čvrsta poput čelika. Tečna vatra. Na trenutak, usred tog nečega, pas kao da je postao providan, a potom nestade.

Bela svetlost uminu, izuzev slike koju je za sobom ostavila u Randovim očima. On klonu pokraj najbližeg drveta. Kora mu je grebala lice. Tresao se od olakšanja i tihog smeha. Uspelo je. Svetlost me spasla, ovog puta je uspelo. Nije uvek bilo tako. Te noći bilo je i drugih pasa.

Jedna moć pulsirala je u njemu, a stomak mu se prevrtao od opačine Mračnoga na saidinu. Došlo mu je da povrati. Lice mu se uprkos hladnom noćnom vetru orosi znojem, a u ustima oseti bolestan ukus. Želeo je da legne i umre. Želeo je da mu Ninaeva da nešto od svojih lekarija, ili da ga Moiraina Izleči, ili... Nešto, bilo šta, samo da taj osećaj bolesti prestane da ga guši.

Ali saidin ga je i punio životom. Život, snaga i svesnost probijali su se kroz bolest. Život bez saidina bio je bleda kopija. Sve drugo bilo je neuspešna imitacija.

Ali ako ga se i dalje budem držao, mogu da me pronađu. Da mi uđu u trag, da me pronađu. Moram da stignem do Tira. Tamo ću saznati. Ako sam Zmaj, to će se završiti. A ako nisam... ako je sve laž, i tome će doći kraj. Kraj.

Nevoljno, beskrajno sporo, prekide dodir sa saidinom, odustade od njegovog zagrljaja kao da odustaje od života. Noć posta isprana. Senke izgubiše svoje beskrajno oštre prelive i stopiše se jedna u drugu.

U daljini, negde na zapadu, zavijao je pas, drhtavim krikom u tihoj noći.

Rand diže glavu. Zagleda se u tom smeru, kao da može da vidi psa, ako se dovoljno potrudi.

Drugi pas odgovori prvom, pa još jedan, pa još dva zajedno. Svi behu rašireni negde zapadno od njega.

„Lovite me“, prosikta Rand. „Ako hoćete, lovite me. Više nisam lak plen. Ne više!“

Odgurnuvši se od drveta, pregazi plitki ledeni potok, a onda potrča ka istoku. Čizme mu behu pune studene vode, bok ga je boleo, ali on se ni na Šta nije obazirao. Noć se ponovo utiša iza njega, ali ni na to nije obraćao pažnju. Lovite me. I ja mogu da lovim. Nisam lak plen.

Zanemarivši na trenutak svoje saputnike, Egvena al’Ver se izdiže u uzengijama, nadajući se da će u daljini ugledati Tar Valon. Ali videla je samo nešto nerazgovetno, kako se beličasto presijava na jutarnjem suncu. Doduše, to je morao biti ostrvski grad. Usamljena planina odlomljenog vrha, poznata kao Zmaj-planina, izrastala je iz ravnice. Juče po podne pojavila se na obzorju, s ove strane reke Erinin u odnosu na Tar Valon. Ta planina beše znamenje – jedan iskrzani očnjak što štrči iz talasaste ravnice. Vidljiva miljama daleko, lako se mogla izbeći. I izbegavali su je, svi odreda, čak i oni koji su putovali za Tar Valon.

Lijus Terin Rodoubica umro je na Zmajevoj planini, tako se pričalo. A i štošta drugo rečeno je o njoj, proročanstva i upozorenja. Bilo je valjanih razloga za izbegavanje njenih crnih padina.