Ponovorođeni Zmaj полностью

Ali ona je imala razloga da ih ne izbegava, i to više razloga. Samo je u Tar Valonu mogla da dobije obuku koja joj je potrebna, koju je morala da ima. Neću više nikada da nosim one okovratnike! Potisnu tu misao, ali ona se ponovo vrati, samo u drugom obliku. Neću više nikada da izgubim svoju slobodu! U Tar Valonu, Anaija će nastaviti da ispituje njene snove; Aes Sedai će morati to da radi, mada nije pronašla prave dokaze da je Egvena Snevač, kao što je sumnjala. Egvenu su snovi mučili još od polaska s Almotske ravnice. Na stranu snovi o Seanšanima – od kojih se i dalje budila oblivena znojem – sve je više sanjala Randa. Randa kako beži. Kako beži od nečega, ali beži i ka nečemu.

Zagledala se još istrajnije ka Tar Valonu. Anaija će biti tamo. A možda i Galad. Pocrvenevši uprkos trudu da se savlada, potom potpuno izbaci mladića iz glave. Razmišljaj o vremenu. Razmišljaj o bilo čemu drugom. Svetlosti, što je toplo.

Ovako rano u proleće, kad je zima još koliko juče bila tu, na Zmaj-planini i dalje je ležao beli pokrivač, ali ovde dole sneg se istopio. Kroz zamršenu smeđu prošlogodišnju travu pomaljali su se mladi izdanci, a drveće rasuto tu i tamo po vrhovima niskih brdašaca počinjalo je da pupi. Posle zime koju su proveli u putu, ponekad zbog oluja danima zatočeni u nekom selu ili logoru, ponekad na konjima do trbuha u snegu, ne uspevajući od zore do sumraka da prevale ni koliko bi po boljem vremenu prešli peške – radovala se što vidi znake proleća.

Zabacivši debeli vuneni plašt, spustila se u visoko sedlo i nestrpljivo namestila suknje. Tamne oči behu joj ispunjene gađenjem. Predugo je tu nosila haljinu, koju je sama iglom podelila za jahanje. Ali jedina druga koju je imala bila je još iznošenija. A i boja joj je bila ista, tamnosiva Vezanih. Kada su otpočeli putovanje za Tar Valon, pre svih tih silnih nedelja, bilo je ili tamnosivo, ili ništa.

„Bela, kunem se da više nikada neću nositi sivo“, reče svom čupavom atu, potapšavši kobilu po vratu. Mada, kada se vratimo u Belu kulu, neću ni imati mnogo izbora, pomisli. U Kuli, sve polaznice nosile su belo.

„Ponovo pričaš sama sa sobom?“ – upita Ninaeva, poteravši bliže svog škopljenika. Njih dve bile su sličnog rasta i slično obučene, ali kako su im se konji razlikovali po visini, bivša Mudrost Emondovog Polja u sedlu je bila za glavu viša. Ninaeva se mrštila i cupkala debelu pletenicu tamne kose koja joj je padala preko ramena, kao što je to činila kada je zabrinuta ili uznemirena, ili ponekad kad se spremala da bude posebno tvrdoglava. Prsten Velike zmije koji je nosila govorio je da je jedna od Prihvaćenih, ne još Aes Sedai, ali jedan krupni korak bliže tome no Egvena. „Bolje bi bilo da motriš.“

Egvena proguta odgovor da je pogledom tražila Tar Valon. Da ne misli kako sam se pridigla u uzengijama jer mi se ne sviđa sedlo? Ninaeva je suviše često zaboravljala da više nije Mudrost Emondovog Polja, a da Egvena više nije dete. Ali ona nosi prsten, a ja ne – još! Za nju to znači da se ništa nije promenilo!

„Pitaš li se kakva je Moiraina prema Lanu?“ – upita slađanim glasom. Sa zadovoljstvom vide kako Ninaeva oštro cimnu pletenicu. Ali zadovoljstvo se brzo izgubi. Nije joj bilo u prirodi da nanosi bol rečima, a znala je da su Ninaevina osećanja prema Zaštitniku poput pletiva u košari u koju je upalo mače. Ali Lan nije bio mače, a Ninaeva će u vezi s tim čovekom morati nešto da uradi pre no što je njegova bandoglavo-glupa plemenitost ne razbesni toliko da ga ubije.

Bilo ih je ukupno šestoro. Svi su bili jednostavno odeveni, da se ne bi isticali u selima i varošima kroz koja su prolazili, ali najverovatnije je da Karalainsku stepu u poslednje vreme nije prešla čudnija družina. Četiri člana družine bile su žene, a jedan od muškaraca putovao je u nosiljci između dva konja. Ti konji nosili su i lake tovare, sa zalihama za duge razdaljine između sela kroz koja su prolazili.

Šestoro ljudi, pomisli Egvena, i koliko tajni? Delili su više njih. Tajne koje će morati da čuvaju, možda čak i u Beloj kuli. Kod kuće je život bio daleko jednostavniji.

„Ninaeva, misliš li da je Rand dobro? I Perin?“ – žurno dodade. Više nije mogla da priušti sebi da se pretvara kako će se jednog dana udati za Randa. To bi sada bilo samo pretvaranje. Nije joj se to sviđalo – još se nije u potpunosti s tim pomirila – ali znala je to.

„Tvoji snovi? Da li te ponovo muče?“ Ninaeva je zvučala zabrinuto, ali Egvena nije bila raspoložena da prihvati ničije saosećanje.