Ponovorođeni Zmaj полностью

Beži, brate. Beži.

„Skakaču?“ – zbunjeno upita. Bio je siguran da poznaje vuka čije je misli čuo. Bio je to Skakač, koji je zavideo orlovima. „Skakač je mrtav!“

Beži!

Perin potrča, pridržavajući rukom sekiru da mu držalje ne bi udaralo o nogu. Nije znao kuda trči, niti zašto, ali nije mogao da zanemari hitnju u Skakačevim mislima. Skakač je mrtav, pomisli. Mrtav je! Ali Perin je ipak trčao.

Drugi hodnici ukrštali su se s onim kroz koji je bežao, ali pod čudnim uglovima. Nekad bi se spuštali ka njemu, a nekad dizali. Mada nijedan nije delovao drugačije od prolaza u kome je bio. Vlažni kameni zidovi bez vrata i kaiševi tame.

Stigavši do jednog od tih poprečnih hodnika, stade u mestu. Neki čovek stajao je tu i nesigurno ga gledao. Obučen je bio u kaput i pantalone čudnog kroja, kaput toliko širok oko kukova da je lepršao, a pantalone su padale preko čizama, oboje drečavo žuto, a čizme samo malo svetlije.

„E, ovo više ne mogu da podnesem“, reče čovek, ali sebi, ne Perinu. Naglasak mu beše neobičan, brz i oštar. „Ne samo da sanjam seljake, već i, sudeći po odeći, strane seljake. Gubi se iz mojih snova, čoveče!“

„Ko si ti?“ – upita Perin. Čovek podiže obrve, kao da je uvređen.

Senoviti kaiševi oko njih stadoše da se migolje. Jedan se odvoji od tavanice i dodirnu glavu neobičnog čoveka. Izgledalo je kao da mu mrsi kosu. Čovek razrogači oči, i sve kao da se odjednom dogodi. Senka se trznu nazad ka tavanici, deset stopa nad njihovim glavama, noseći sa sobom nešto bledo. Vlažne kapi poprskaše Perina po licu. Začu se košmarni vrisak.

Zaleđen, Perin je samo blenuo. Diže pogled ka bledoj stvari, nalik na praznu vreću, koja je visila sa tavanice. Crni kaiš već je upio deo nje, ali Perin lako prepozna ljudsku kožu, naizgled celu i čitavu.

Senke oko njega razdraženo zaigraše, i Perin potrča, praćen kricima umirućeg. Senoviti kaiševi počeše da se mreškaju, i on ubrza korak.

„Promeni se, spaljen da si!“ – povika. „Znam da je ovo san! Svetlost te spalila, promeni se!“

Duž zidova su visile šarene tapiserije između visokih zlatnih svećnjaka sa desetinama sveca koje su osvetljavale bele podne pločice i tavanicu oslikanu paperjastim oblacima i kitnjastim pticama u letu. Ništa se nije micalo sem treperavog plamena sveća duž hodnika koji se pružao koliko je god mogao da vidi, ili u prelomljen belim kamenim lukovima što su povremeno prekidali zid.

Opasnost. Poruka je bila još slabija no ranije. I hitnija, ako je to bilo moguće.

Sa sekirom u ruci, Perin zabrinuto pođe niz hodnik, mrmljajući sebi u bradu: „Probudi se. Probudi se, Perine. Ako znaš da je to san, on se menja, ili se probudiš. Probudi se, plamen te spalio!“ Hodnik i dalje beše čvrst kao da je na javi.

Dođe do prvog prelomljen luka. Vodio je u ogromnu sobu, očigledno bez prozora, ali opremljenu kao u kakvoj palati. Sav nameštaj bio je izrezbaren, pozlaćen i s intarzijama od slonovače. Na sredini sobe stajala je jedna žena i mršteći se čitala pohabanu rukom pisanu knjigu na stolu. Crnokosa, crnooka, prelepa žena odevena u belo i srebrno.

Tek što je prepozna, ona diže glavu i pogleda pravo ka njemu. Oči joj se razrogačiše zaprepašćeno i besno. „Ti! Šta ti tražiš ovde? Kako si...? Upropastićeš stvari koje ne možeš ni da zamisliš!“

Iznenada prostor kao da se spljošti i on najednom kao da je gledao sliku sobe. Pljosnati prikaz okrete se postrance i pretvori u sjajnu uspravnu liniju posred crnila. Linija blesnu i nestade, ostavivši za sobom mrak crn poput katrana.

Neposredno pred Perinovim čizmama, podne ploče naglo se završiše. Njemu naočigled bele ivice pretopiše se u mrak nalik na pesak koji spira voda. Ustuknuo je užurbano.

Beži.

Perin se okrete i ugleda Skakača, velikog sivog vuka, prosedog i punog ožiljaka. „Ti si mrtav. Gledao sam kako umireš. Osetio sam kako umireš!“ Poruka ispuni Perinov um.

Beži smesta! Ne smeš biti ovde. Opasnost. Velika opasnost. Gore no svi Nerođeni. Moraš da ideš. Idi smesta! Smesta!

„Kako?“ – viknu Perin. „Želim da idem, ali kako?“

Idi! Iskeženih zuba, Skakač se baci ka Perinovom grlu.

Uz prigušen krik, Perin se pridiže u krevetu. Šake mu poleteše ka grlu da spreče liptanje krvi. Dotakoše kožu. S olakšanjem proguta knedlu, ali već sledećeg trenutka prsti mu dotakoše vlažno mesto.

Smandrlja se s kreveta i skoro pade, koliko je žurio. Dotetura se do umivaonika, zgrabi bokal, prolivajući posvuda vodu dok je punio lavor. Prao je lice, a voda je postajala ružičasta, ružičasta od krvi onog neobično obučenog čoveka.

Bilo je još mrlja, po kaputu i pantalonama. Skide ih sa sebe i baci u najdalji ugao. Nameravao je da ih tu i ostavi. Neka ih Simion zapali.