Dok se pripremao da se progura, Galen zaurla: „Sklanjajte se s puta, šugavi kerovi!“ Glave su se naglo okretale, a ljudi su se uvijali da bi se razmakli u stranu, otvarajući im uzan prolaz kroz gomilu. Perin se pitao šta bi se dogodilo ako bi pokušao da nazove ljude iz Dve Reke šugavim psima. Najverovatnije da bi dobio pesnicom preko nosa. Možda bi vredelo pokušati.
Nurel i ostali zapovednici stajali su uz izviđače. Kao i sedmorica s rukama vezanim iza leđa, dovučenih na užadima oko njihovih vratova, i svi su se do jednog premeštali s noge na nogu, grbili ramena i mrštili se, što od straha što od odbojnosti, ili iz oba razloga. Odeća im je bila kruta od naslaga prljavštine, mada su pojedini delovi nekada bili fini. Bilo je čudno što se oko njih širio jak miris dima. U stvari, neki od vojnika bili su garavi po licu, a činilo se i da jedan ili dvojica imaju i opekotine. Aram je stajao, posmatrao zarobljenike i lagano se mrštio.
Galen zauze položaj, malo raskrečenih nogu, s pesnicama na bokovima, a svojim jedinim okom piljio je jednako napadno, možda čak i bolje od nekih koji su imali oba. „Šta se dogodilo?", zahtevao je da zna. „Moji izviđači bi trebalo da donose obaveštenja, a ne protuve u dronjcima!“
„Dopustiću da ti Ortis podnese izveštaj, gospodaru“, rekao je Nurel. „On je bio s njima. Vodniče Ortis!“
Jedan vojnik srednjih godina smandrljao se iz svog sedla da bi se poklonio, držeći ruku u metalnoj rukavici preko srca. Kalpak muje bio jednostavan, bez sitnih resa ili krila koja su krasila zapovedničke kalpake. Odmah ispod ruba jasno mu se na licu videla opekotina. Na drugom obrazu imao je ožiljak koji mu je jednu stranu usta povlačio na gore. „Moj gospodaru Galene, moj lorde Ajbara“, obratio im se ozbiljnim glasom, „naleteli smo na ove repoždere na oko dve lige ka zapadu, gospodo. Spaljivali su jedno imanje, a njegovi žitelji su još uvekbili u kući. Jedna žena pokušala je da pobegne kroz prozor, a jedan od ovih propalica rascepio joj je lobanju o prozorski okvir. Pošto znamo stavove lorda Ajbare, odmah smo to zaustavili. Prekasno je bilo da ikoga spasemo, ali smo uhvatili ovu sedmoricu. Ostali su pobegli."
„Ljudi se često nadu u prevelikom iskušenju da skliznu nazad pod Senku“, odjednom je progovorio jedan od zarobljenika. „Moraju da se podsete koja je cena toga.“ Visok, mršav čovek, delovao je zapušteno, iako mu je glas bio jasan i očito obrazovan, a kaputić mu je bio prljav kao i kod ostalih; nije se brijao najmanje dva ili tri dana. Činilo se da Prorok ne odobrava gubljenje vremena na sitnice kao što su britve. Ili pranje. Vezanih ruku i sa užetom oko vrata, bez imalo straha je pokazivao zube svojim tamničarima. Prosto je odisao oholim prkosom. „Vaši vojnici ne ostavljaju nikakav utisak na mene“, rekao je. „Prorok gospodara Zmaja, blagosloveno mu bilo ime pod Svetlošću, uništio je mnogo veće vojske nego što je ova vaša družina. Možete nas ubiti, ali mi ćemo biti osvećeni kada Prorok natopi zemlju vašom krvlju. Niko od vas neće dugo poživeti. On će slaviti pobedu, vatrom i krvlju.“ Glas mu je na kraju prosto zvonio, a leđa su mu bila prava kao čelična šipka. Vojnici koji su ga slušali zamrmljaše. Oni su dobro znali da je Masema uništio vojske koje su bile daleko veće od njihove.
„Obesite ih“, reče Perin. Ponovo je čuo onu grmljavinu. Pošto je izdao naređenje, naterao je sebe da posmatra. I pored mrmljanja, nije nedostajalo ruku ornih da to učine. Neki od zarobljenika zajecaše dok su užad, na kojoj su dovedeni, prebacivali preko grana obližnjeg stabla. Nekada punačak čovek kome je koža pod bradom visila u naborima, povika kako se kaje, da će služiti bilo kog gospodara koga mu odrede. Jedan ćelavi čova, koji je delovao čvrsto i prekaljeno kao i Lamgvin, koprcao se i vrištao sve dok mu uže ne preseče zavijanje. Samo se čovek jasnog glasa nije odupirao ni borio, čak ni kada mu se omča zategla oko grla. Do kraja je pokazivao prezir.
„Pa, makar je jedan od njih znao kako treba umreti“, zareža Galen kada je i poslednje telo omlitavelo. Mrštio se ka ljudima koji su visili s drveta kao da se ljuti što se nisu malo više borili.
„Ako su oni ljudi služili Senku“, započe Aram, a onda poče da okleva. „Oprosti mi, lorde Perine, ali hoće li se gospodar Zmaj složiti sa ovim?“
Perin se trže i zapanjeno upilji u njega. „Svetlosti mi, Arame, pa čuo si šta su učinili! Rand bi im lično navukao omče!“ Mislio je da bi Rand to učinio, nadao se da je tako. Rand je bio usredsređen na ujedinjavanje naroda pre Poslednje bitke, pa se nije ni najmanje obazirao na troškove koje je trebalo platiti da bi se to i ostvarilo.
