Iznenada je primetila da je nebo potamnelo. Natušteni oblaci kotrljali su se sa severa, tamnosivi, sakrivajući sunce. A ispod oblaka su se kovitlale pahulje snega, lepršajući u vazduhu. Nijedna nije stigla do tla nekoliko je palo na vrhove krošnji drveća ali Galina je razjapila usta. Sneg! Je li Veliki gospodar zbog nečega olabavio svoj stisak nad svetom?
Mudre su takođe zurile u nebo, otvorenih usta, kao da nikada nisu videle oblake, a još manje sneg.
„Šta je ovo, Galina Kazban?“, zahtevala je da zna Terava. „Govori ako znaš!“ Nije skidala pogled s neba sve dok joj Galina ne reče da je to sneg, a kada je konačno pogledala na drugu stranu, to je bilo da bi se nasmejala.
„Oduvek sam smatrala kako su ljudi koji su pregazili Lamana Drvoubicu lagali o snegu. Pa, ovo ne bi moglo omesti ni miša!“
Galina čvrsto zatvori usta da ne bi počela da objašnjava mečave; bila je napeta jer je imala potrebu da joj učini uslugu. Isto toliko beše napeta od malog udara zadovoljstva koji je to zadržavanje obaveštenja izazvalo. Ja sam najviša u Crvenom ađahu!, podsetila je samu sebe. Sedim u Visokom savetu Crnog ađaha! To je zvučalo kao laži. Ovo nije bilo pošteno!
„Ako smo završile ovde“, reče Sevana, „odvešću gai’šaina nazad, do velikog krova, i postaraću se da je obuku u belo. Vi možete da ostanete i da piljite u sneg ako tako želite.“ Njen ton je bio tako gladak, kao maslac u čabru, da niko ne bi ni pomislio kako je malopre bila gotovo pred vrhom bodeža. Prebacila je šal preko lakata i namestila neke od svojih ogrlica; ništa na svetu nije joj bilo bitnije.
„Mi ćemo se postarati za gai’šaina“, odvrati joj Terava jednako glatko. „Pošto ti govoriš za poglavara, pred sobom imaš dug dan i veći deo noći, ako ćemo se sutra pokretati.“ Za trenutak su Sevani oči ponovo sevnule, međutim, Terava samo pucnu prstima i načini oštar pokret ka Galini i pre nego što se okrenula da krene. „Pođi sa mnom“, reče. „I prestani da se pućiš.“
Pognute glave, Galina se ustetura na noge pa požuri za Teravom i ostalim ženama koje su mogle da usmeravaju. Pućenje? Možda se mrštila, ali nikada se nije pućila! Misli su joj jurcale poput pacova u kavezu koji ne vide ni najmanju nadu za bekstvo. Nešto je moralo postojati! Moralo je! Od jedne pomisli koja se vrzmala po tom rasulu gotovo je ponovo zaplakala. Je li odeća gai’šaina mekša od one bockave crne koju je dosada morala da nosi? Mora da postoji neki izlaz! Brz pogled unazad, ka drveću, otkrio joj je Sevanu koja je još uvek stajala tamo, smrknuto gledajući za njima. Nad glavom su joj se komešali oblaci, a sneg, koji je iz njih padao, topio se kao i Galinine nade.
Grendal je poželela da se među stvarima koje je posle Samaelove smrti uklonila iz Ilijana nalazio makar i najjednostavniji prepisivač. Ovo Doba je najčešće bilo zastrašujuće, primitivno i neudobno. Ipak, nešto od toga joj je i odgovaralo. U velikom bambusovom kavezu, na udaljenom kraju prostorije, stotine ptica blistavog perja melodično su pevale, gotovo jednako lepe u svom višebojnom lepršanju koliko i njenih dvoje miljenika u prozirnoj odeći, koji su čekali sa obe strane vrata, pogleda prikovanih za nju, željni da služe njenom zadovoljstvu. Iako uljane lampe nisu osvetljavale kao svetlolopte, pojačane velikim ogledalima na zidovima proizvodile su određenu divlju blistavost pozlaćene tavanice koja je podsećala na riblju krljušt. Bilo bi zaista lepo da je trebalo samo izgovoriti reči, međutim, njihovo prenošenje na papir sopstvenom rukom pružalo je zadovoljstvo slično onom koje je osećala pri crtanju. Slova ovog Doba bila su baš jednostavna, a ništa teže nije bilo ni naučiti podražavanje tuđeg rukopisa.
Načinivši izuvijan potpis ne sopstvenim imenom, naravno peskom je posula stranicu sa zbijenim redovima i potom je savila i zapečatila jednim od pečatnih prstenova različitih veličina, poređanih u ukrasnu prugu preko pisaćeg stola. Ruka i mač Arad Domana utisnuti su u nepravilan krug plavozelenog voska.
„Odnesi ovo lordu Ituraldu najbrže što možeš“, rekla je, „i reci samo ono što sam ti rekla.“
„Najvećom brzinom kojom konj može da me nosi, moja gospo.“ Nazran se naklonio dok je uzimao pismo, jednim prstom gladeći tanane crne brćiće nad pobedničkim osmehom. Četvrtast i tamnosmeđ, u dobro krojenom plavom kaputiću, bio je zgodan; samo što nije bio dovoljno zgodan. „Primih ovo od gospe Tuve, što podleže ranama pošto mi ispriča da je Alsalamov glasnik i da ju je napao jedan Sivi čovek.“
„Postaraj se da na tome bude ljudske krvi“, napomenula je. Sumnjala je da iko u ovom vremenu može razlikovati ljudsku krv od neke druge, ali prečesto je doživela iznenađenje da bi dopustila nepotrebno izlaganje opasnosti. „Dovoljno da bi bilo uverljivo; nedovoljno da pokvari ono što sam napisala."
