Ona i Avijenda su jedna drugoj sređivale i četkale kosu što je bila večernja obaveza skorosestara a onda su se, umorne, sklupčale u krevetu s baldahinom u maloj sobi. Ona i Avijenda, Birgita i Ninaeva, i na svu sreću nije bilo nikog više. U većim odajama kreveti na sklapanje i slamarice prekrivali su podove, uključujući kuhinje i većinu hodnika. Ninaeva je pola noći gunđala o nepristojnosti koja udatu ženu primorava da spava odvojeno od muža, a u drugoj polovini činilo se da njeni laktovi bude Elejnu svaki put kada je zadremala. Birgita je hladno odbila predlog da zamene mesta, a nije mogla da traži od Avijende da se podvrgava tom oštrom bockanju, pa se baš i nije naspavala.
Elejna je još uvek bila pospana sledećeg jutra, kada su se pripremali za polazak, dok se sunce dizalo kao lopta od istopljenog zlata. Na imanju je bilo malo životinja koje su mogli da im daju, osim da ostanu bez ijedne, pa iako je ona jahala crnog škopca po imenu Vatrenjak, a Avijenda i Birgita svoje nove konje, oni koji su pešačili kada su napustili imanje Srodnica i dalje su pešačili. To je uključivalo većinu samih Srodnica, sluge koje su vodile tovarne životinje i dvadeset i nešto žena koje su se, očito, gorko kajale što su potražile imanje Srodnica s nadom da će naći mir i mesto za razmišljanje. Zaštitnici su jahali napred, izviđajući preko talasastih brda prekrivenih šumom iscrpljenom sušom, a ostatak se rastegao poput veoma čudne zmije na čijem su čelu bile ona i Ninaeva i ostale sestre, naravno, i Avijenda.
Ta je družina teško mogla da prođe neprimećena, tako mnogo žena što putuje u pratnji samo nekolicine muškaraca, da se ne pominje dvadeset tamnoputih vetrotragačica, trapavih na svojim konjima i šarenih kao da su neke retke ptice, i devet Aes Sedai od kojih je šest bilo odmah prepoznatljivo za svakoga ko je znao šta da gleda. Mada je jedna jahala s kožnom vrećom na glavi, naravno. Kao da to samo po sebi ne bi privlačilo poglede. Elejna se bila nadala da će stići do Kaemlina neprimećena, ali činilo se da to više nije moguće. Ipak, nije bilo razloga da iko sumnja kako je kći naslednica, sama Elejna Trakand, jedna iz ove družine. U početku, mislila je kako bi najveća poteškoća s kakvom bi se mogla suočiti mogao biti neko ko će joj osporiti pravo kada bude saznao da je tu, poslavši naoružane ljude koji bi pokušali da je zarobe, sve dok se ne razreši pitanje nasleđa.
U stvari, očekivala je da prve nevolje poteknu od zanatlijki i plemkinja podbijenih stopala, sve ponosnih žena, a nijedna nije bila naviknuta da baza prašnjavim brdima. Pogotovo što je Merililina sobarica imala sopstvenu punačku kobilu koju je jahala. Nekolike seljanke među njima delovale su kao da im to baš i ne smeta, ali gotovo polovina njih bile su žene koje su imale sopstvene zemlje i kuće i palate, a veći deo preostalih mogao je sebi priuštiti kupovinu imanja, a možda i dva ili tri. To su bile dve zlatarke, tri vlasnice tkačnica sa ukupno četiri stotine razboja, žena čija je manufaktura proizvodila deseti deo svega lakiranog što je Ebou Dar izvozio, i bankarka. Pešačile su sa stvarima vezanim na leđima, dok su im konji bili natovareni hranom. To je bila stvarna potreba. Svaki novčić koji je bilo ko imao bio je prikupljen i predat Ninaevi, koja ga je škrto čuvala, ali sve to možda neće biti dovoljno da plate hranu, krmivo i prenoćište za tako veliku družinu sve do Kaemlina. Izgledalo je da one to ne razumeju. Neprestano su se glasno žalile prvog dana marša. Najglasnija je bila vitka gospa s tankim ožiljkom na jednom obrazu, žena strogog lica po imenu Malin, gotovo presavijena napola zbog težine ogromnog zavežljaja u kome se nalazilo više od deset haljina i sve rublje koje je uz njih išlo.
Kada su prve noći napravili logor, s vatrama za kuvanje koje su svetlucale u sumraku i dok su svi bili siti od pasulja i hleba, iako ne potpuno zadovoljni tim obrokom, Malin okupi plemkinje oko sebe, u svilenim haljinama više nego umrljanim od puta. Pridružiše im se i zanatlijke, i bankarka, a i seljanke su stajale u blizini. Pre nego što je Malin stigla da kaže ijednu reč, među njih uđe Riejna. Lice joj je bilo puno bora od smeha, a u jednostavnoj smeđoj vuni, sa suknjama ušivenim s leve strane da se pokažu šarene podsuknje, mogla je da bude jedna od seljanki.
„Ako želite da idete kući“, objavila je iznenađujuće visokim glasom, „možete to da učinite u svako doba. Mada, žao mi je, ali moraćemo da zadržimo vaše konje. Biće vam plaćeno za njih čim to budemo mogle da sredimo. Ako izaberete da ostanete, molim vas, pamtite da još uvek važe pravila sa imanja.“ Većina žena oko nje razjapi usta. Malin nije bila jedina koja je ljutito zaustila.
