„Vrlo lukavo“, konačno šturo dobaci Lelejna, pa nakon namerne stanke dodade, „majko. Možeš li nas prosvetliti šta ti tvoja ogromna mudrosti i beskrajno iskustvo nalažu da učiniš? U vezi s ratom, htedoh da kažem. Da budem jasna."
„Da i ja budem jasna“, ’nladno prozbori Egvena. Nagnuvši se napred oštro se zagleda u Plavu sestru. „Prema Amirlin Tronu zahteva se pokazivanje određenog stepena poštovanja, a odsad ću to i dobijati, kćeri. Ovo nije vreme da ti oduzimam stolicu i izričem ti pokoru.“ Lelejnine oči su se sve više širile od zaprepašćenja. Je li ta žena zaista verovala da će se sve nastaviti kao pre? Ili je, zato što joj Egvena tako dugo nije pokazala čvrstinu svoje kičme, Lelejna naprosto verovala da je i nema? Egvena zaista nije želela da joj oduzme stolicu; Plave bi je skoro sigurno vratile, a ona je još uvek morala da se nosi s Dvoranom oko stvari koje nisu bile tako zgodno prikrivene kao ovaj deo oko rata protiv Elaide.
Uglom oka primeti osmeh na Romandinim usnama jer je videla Lelejnino poniženje. Mala dobit iz svega ovoga što je učinila bila je da se Romanda malo uzdigla među ostalima. „To važi za sve, Romanda“, rekla joj je. „Ako je potrebno, Tajana može jednako lako pronaći dve šibe, a ne samo jednu.“ Romandin osmeh iznenada nestade.
„Ako smem da govorim, majko“, reče Takima polako se dižući. Pokušala je da se osmehne, ali i dalje je delovala upadljivo bolesno. „Lično, smatram da ste dobro počeli. Može biti koristi od toga što ćemo ostati ovde mesec dana. Ili duže.“ Romanda naglo okrenu glavu da se zabulji u nju, ali činilo se kao da, bar jednom, Takima to i ne primećuje. „Ako prezimimo ovde, možemo da izbegnemo gore vremenske prilike dalje na severu, a isto tako da pažljivo osmislimo..."
„Postoji kraj odugovlačenjima, kćeri“, prekide je Egvena. „Više nema vučenja nogu.“ Hoće li postati nova Gera ili nova Šejin? Još uvek je bilo moguće i jedno i drugo. „Kroz mesec dana mi ćemo Putovati odavde.“ Ne; ona je bila Egvena al’Ver, a šta će tajne istorije pričati o njenim manama ili vrlinama, samo je Svetlost znala, ali one će biti njene, ne podražavanje nekih drugih žena. „Za mesec dana počećemo opsadu Tar Valona.“
Ovoga puta tišinu su prekidali samo Takimini jecaji.
Elejna se nadala da će put u Kaemlin proći glatko, u početku se tako činilo. To je mislila čak i kada su ona, Avijenda i Birgita sedele i grlilee, potpuno iscrpljene, u krpama preostalim od svoje odeće, prašnjave i krvave od rana koje su zadobile kada je prolaz eksplodirao. Najdalje kroz dve nedelje biće spremna da iznese svoje pravo na Lavlji presto. Tamo, na vrhu brda, Ninaeva je Iscelila njihove mnogobrojne povrede, gotovo bez reči, i svakako ih nije kudila. To je stvarno bio prijatan znak, iako neuobičajen. Na licu joj se olakšanje što ih je našla žive borilo sa zabrinutošću.
Bila je potrebna Lanova snaga da se ukloni strela iz seanšanskog samostrela koja je bila u Birgitinoj butini, pre nego što je mogla da Izleči tu ranu, ali premda joj je nestalo krvi u licu, a Elejna je osetila ubod užasnog bola kroz vezu, bola koji ju je terao da glasno krikne, njena Zaštitnica je samo zastenjala kroz stisnute zube.
„Taišar Kandor“, promrmlja Lan odbacujući na zemlju sa strane strelu klinastog vrha, napravljenu za probijanje oklopa. Prava krv Kandora. Birgita žmirnu, a on zastade. „Oprosti ako sam pogrešio. Zbog tvoje sam odeće pretpostavio da si Kandorka."
„A, da“, izusti Birgita. „Kandorka.“ Bolan osmeh je možda poticao od njenih povreda; Ninaeva je nestrpljivo gurala Lana s puta da bi mogla položiti uke na nju. Elejna se samo nadala da ta žena zna nešto više o Kandoru osim imena; poslednji put kada je Birgita bila rođena, Kandor nije još postojao. To bi morala da shvati kao predznak.
Citavih pet milja do male, škriljcem prekrivene kuće na imanju Birgita je morala da jaše iza Ninaeve na njenoj punačkoj smeđoj kobili nazvanoj Ljubavnički čvor, ni manje ni više a Elejna i Avijenda su jahale na Lanovom visokom crnom pastuvu. Bar je Elejna sedela u Mandarbovom sedlu, sa Avijendinim rukama oko struka, dok je Lan vodio životinju vatrenog pogleda. Obučeni ratni konji bili su oružje koliko i mačevi, i jednako opasni za nepoznate jahače. Budi sigurna u sebe, devojko, uvek joj je govorila Lini, ali ne i suviše sigurna, i stvarno se trudila. Trebalo je da shvati kako na događaje nema uticaja koliko ni na Mandarbove uzde.
