Borac između Gedvina i Rohajda baci nelagodan pogled ka Nerit dok su jahali kraj nje. Rand se nejasno sećao da ga je video u Crnoj kuli onog dana kada je prvi put predao srebrne mačeve i dao Taimu prvu oznaku Zmaja. Bio je to mlad čovek po imenu Varil Nesen, koji je još uvek nosio prozirni veo da prekrije svoje guste brkove. Mada, nije oklevao kada se suočio sa svojim zemljacima. Odanost je sada pripadala Crnoj kuli i Ponovorođenom Zmaju, tako je Taim uvek govorio. Drugi deo te izjave uvek je zvučao kao da kasni.
„Možeš imati tu čast da podneseš svoj izveštaj Ponovorođenom Zmaju, vojniče Nesen“, reče Gedvin. Suvo.
Nesen se ispravi u sedlu. „Moj gospodaru Zmaju!“, grmnu on, udarajuči pesnicom u grudi. „Ima ih još na oko trideset milja ka zapadu, moj gospodaru Zmaju.“ Trideset milja je bila udaljenost koju je Rand tražio od izviđača da pređu pre nego se vrate. Kakvog dobra u tome što je jedan borac pronašao Seanšane kada se ostali kreću dalje na zapad? „Možda upola od broja koji je bio ovde“, nastavio je Nesen. „I...“ Njegove tamne oči poleteše ponovo ka Nerit. Sada je bila vezana, a Saldejci su se trudili da je prebace preko konja. „I nisam video ni traga ženama, moj gospodaru Zmaju.“
Bašer žmirnu prema nebu. Tamni oblaci su pravili prekrivač od jednog do drugog planinskog vrha, ali je sunce još uvek trebalo da bude visoko. „Vreme je da se nahrane ljudi pre no se ostali vrate“, rekao je, klimajući zadovoljno. Nerit je uspela da zarije zube u Saldejčev zglob i držala ga je kao jazavac.
„Nahrani ih brzo“, reče Rand razdraženo. Da li će svaka uhvaćena sul’dam biti podjednako teška? Vrlo verovatno. Svetlosti, šta da su uhvatili damane? „Ne želim da provedem celu zimu u ovim planinama.“ Damane Džile. On više nije mogao obrisati ime kada se jednom našlo na toj listi.
Mrtvi nikad nisu nemi, šaputao je Lijus Terin. Mrtvi nikad ne spavaju.
Rand pojaha ka vatrama. Nije imao želju za jelom.
Sa osmatračnice na čvrstoj kamenoj izbočini, Furik Kejrid je pažljivo proučavao šumovite planine koje su se dizale svuda oko njega, vrhova oštrih poput tamnih očnjaka. Njegov konj, visoki šareni škopac, načuljio je uši kao da pokušava uhvatiti zvuk koji mu je promakao, ali osim toga životinja je bila mirna. Svaki čas Kejrid je morao da zastane i obriše sočiva svoga stakla za posmatranje. Lagana kiša rominjala je sa sivog jutarnjeg neba. Dve tamne peruške na njegovom kalpaku bile su presavijene umesto da stoje pravo, a niz leđa mu se slivala voda. Lagana kiša, makar kad se uporedi sa onom juče, i verovatno sa onom sutra. Ili ovog popodneva. Gromovi su zloslutno odjekivali na jugu. Mada Kejridova briga nije imala nikakve veze s tim.
Ispod njega, poslednji od dve hiljade i trista ljudi vijugali su kroz vetroviti prolaz, svi sakupljeni iz četiri predstraže. Dobri jahači, prilično dobro vođeni, pa ipak jedva dvesta ih je bilo Seanšanaca, i samo još dvojica osim njega su nosila crveno-zelene boje Straže. Većina preostalih bili su Tarabonci poznavao je njihovu narav a dobra trećina su bili Amadičani i Altarci, previše sveži sa zakletvama da bi iko mogao biti siguran kako će še postaviti. Neki Altarci i Amadičani su promenili službu već dva ili tri puta. Pokušali, u svakom slučaju. Ljudi sa ove strane Aritskog okeana nisu imali stida. Dvanaest sul’dam jahalo je blizu prednjeg dela kolone, i on je poželeo da svih dvanaest vode damane pored svojih konja, umesto samo dve.
Pedeset koraka dalje, deset kopljanika posmatralo je obronak pod njima, mada ne onoliko pažljivo koliko bi trebalo. Previše ljudi koji su jahali pod kopljima oslanjalo se na izviđačku prethodnicu da pronađe bilo kakvu opasnost. Kejrid zapamti da lično porazgovara s njima. Posle toga će propisno vršiti svoju dužnost, ili će ih poslati da se bave pronalaženjem novih vojnika.
Raken se pojavi na istoku, klizeći nisko nad krošnjama drveća, uvrćući se i okrećući se da bi pratio linije terena, poput čoveka čije ruke prate liniju ženskih leđa. Čudno. Morat’raken, trkač, uvek je voleo da se vine visoko, osim ako je nebo bilo puno munja. Kejrid otvori staklo za posmatranje i nastavi da gleda.
„Možda ćemo konačno dobiti još neki izveštaj izviđača“, reče Džedrenka. Reči su bile upućene zapovednicima iza Kejrid, ne njemu. Trojica od desetorice bili su jednaki po rangu s Kejridom, pa ipak svega nekolicina osim Krvi uznemiriše čoveka u uniformi Mrtve straže, krvavocrvenoj i toliko tamnozelenoj da je bila gotovo crna. Ni mnogi od Krvi to nisu uradili.
