Ljudi su postavljali male vatre na kojima je, pored ostalog, ključala voda za čaj. Makar jednom su Tairenci, Kairhijenjani i Ilijanci bili pomešani. Ne samo narod. Semaradrid je delio svoju pljosku s Guejamom, koji je umorno trljao rukom preko ćelave glave. Marakon i Kiril Drapaneos, štrkljast čovek, kome je četvrtasto ošišana brada delovala čudno na uskom licu, čučnuli su oslonivši se na pete u blizini jedne vatre. Igrali su karte, kako se činilo! Oko Toreana se okupio čitav krug mladih kairhijenskih lordova koji su se smejali, verovatno manje zabavljeni njegovim šalama, a više time kako je zamahivao i trljao svoj krompirasti nos. Legionari su se držali po strani, ali su primili „dobrovoljce“ koji su sledili Padrosa do Barjaka Svetlosti. Ta grupa se činila revnosnija nego iko drugi otkad su saznali kako je Padros umro. Legionari u plavim kaputima su im pokazivali kako da promene smer, a da se ne raspadnu kao jato gusaka.
Flin je bio među povređenima, zajedno sa Edlijem, Morom i Hopvilom. Narišma je mogao da Isceljuje tek malo više nego obične posekotine, ne bolje od Randa, a Dašiva čak ni toliko. Gedvin i Rohajd su stajali i razgovarali na priličnoj udaljenosti od drugih, držeći konjske uzde, usred livade, na vrhu brežuljka gde su očekivali da na prepad uhvate Seanšane kada pokuljaju iz prolaza okružujući ih. Gotovo pedeset mrtvih, a biće ih još, ali bilo bi ih više od dvesta bez Flina i ostalih koji su u različitim stepenima mogli da Isceljuju. Gedvin i Rohajd nisu hteli da prljaju ruke i iskrivili su lica kada ih je Rand doveo da to rade. Među mrtvima je bio jedan Borac, a još jedan od Boraca, Kairhijenjanin okruglog lica, sedeo je skljokan pored vatre, sa ošamućenim pogledom, za koji se Rand nadao da potiče od toga što ga je zemlja koja je šiknula pod njegovim nogama bacila kroz vazduh.
Dole, na izbrazdanoj ravnici, Ejlil se nešto došaptavala sa svojim kapetankopljanikom, malim bledunjavim čovekom koji se zvao Denharad. Konji su im stajali toliko blizu da su se dodirivali, a njih dvoje bi povremeno pogledali ka planini prema Randu. Šta li su oni planirali?
„Bićemo bolji sledeći put“, mrmljao je Bašer. Bacio je pogled preko doline, a onda zatresao glavom. „Najgora je greška koja se ponovi, a mi to nećemo uraditi.“
Vejramon ga je čuo i ponovio to isto, ali koristeći dvadeset puta više reči, ukrasivši sve kao cvetnu baštu u proleće. I ne priznajući da je bilo ikakvih pogrešaka, a sasvim sigurno ne s njegove strane. Jednako je vešto zaobišao i Randove greške.
Rand je klimnuo, stisnutih usana. Sledećeg puta će biti bolji. Moraće da bude, osim ako ne želi da sahrani polovinu svojih ljudi u ovim planinama. Upravo tada se zapitao šta da uradi sa zarobljenicima.
Većina onih koji su izbegli smrt na padini uspela je da se povuče kroz drveće koje se još držalo. I to iznenađujuće dobro organizovano, tvrdio je Bašer, pa ipak, nije bilo velike verovatnoće da sada budu neka stvarna pretnja. Ne, osim ako imaju damane sa sobom. Ali stotinak ljudi je sedelo u gomili na zemlji, oružje im je bilo oduzeto, kao i oklopi, a bili su pod budnim pogledom dvadesetak Saboraca i Branitelja na konjima. Mahom Tarabonci, nisu se borili kao neko koga su tu doveli osvajači. Dobar broj njih je držao glave uspravno, i s podsmehom gledao svoje stražare. Gedvin je hteo da ih ubije, pošto ih podvrgne ispitivanju. Vejramonu je bilo svejedno hoće li im grkljani biti prerezani, ali je smatrao da je mučenje gubljenje vremena. Niko ne bi znao ništa korisno, nastavio je; nije bilo nijednog čoveka plemićkog porekla.
Rand baci pogled ka Bašeru. Vejramon je i dalje zvučno pričao. „...očistiti ove planine za tebe, moj gospodaru Zmaju. Zgazićemo ih našim pešacima i...“ Anaijela je jarosno klimala.
„Šest gore, šest dole“, rekao je Bašer tiho. Sastrugao je blato noktom s jednog bujnog brka. „Ili, kako neki od mojih zakupaca kažu, ono što dobiješ u obrtajima, izgubiš na zaobilaženju.“ Šta mu je, u Svetlosti, bilo zaobilaženje? Baš je to bilo od velike pomoći!
A onda je jedna od Bašerovih izvidnica pogoršala situaciju. Šest ljudi došlo je niz obronak terajući pred svojim konjima drškama kopalja jednu zarobljenicu. Bila je to crnokosa žena u pocepanoj i prljavoj tamnoplavoj haljini, s crvenim umecima na grudima i račvastom munjom na suknji. Lice joj je takođe bilo prljavo i izgrebano. Posrnula je i zamalo pala, ali je to što su je terali kopljima bio više postupak nego pravi dodir. S nipodaštavanjem je prešla pogledom preko onih koji su je zarobili, čak je jednom i pljunula. Podrugljivo je pogledala i ka Randu.
„Da li ste je povredili?“, zahtevao je on odgovor. Možda je to bilo čudno pitanje, kada se uzme u obzir da se radilo o neprijatelju, i posle svega što se desilo u ovoj dolini. Pošto se radilo o sul’dam. Ali jednostavno mu je izletelo.
