Kiša trenutno nije padala. Rand je vodio Tai’daišara oko iščupanog drveta koje je ležalo preko obronka, i mrštio se na prizor mrtvog čoveka, ispruženog na leđima iza oborenog debla. Čovek je bio nizak i nabijen, lice mu je bilo izbrazdano, a čitav oklop bio mu je od pločica lakiranih u plavo i zeleno, koje su se preklapale, dok je slepo zurio u crne oblake iznad sebe; primetno je ličio na Igana Padrosa, čak mu je i noga nedostajala. Očigledno je bio neki zapovednik; mač pokraj njegove isturene ruke imao je balčak od slonovače, rezbaren po ženskom ukusu, a na njegovom lakiranom kalpaku, u obliku glave nekog velikog insekta, nalazile su se dve velike, tanke, plave peruške.
Iščupanog i uništenog drveča, od kojeg je dobar deo goreo s jednog na drugi kraj, bilo je svuda po obronku, na petsto koraka. Tela, takođe, ljudi prelomljeni ili rastrgnuti kada je saidin poharao planinsku stranu. Mnogi su imali čelične velove preko lica, i grudne oklope s vodoravnim prugama. Nije bilo žena, hvala Svetlosti na tome. Povređeni konji bili su ubijeni, što je bio još jedan razlog za zahvalnost. Bilo je neverovatno kako glasno može da njišti povređeni konj.
Đa li misliš da su mrtvi tihi? Smeh Lijusa Terina je bio rezak. Da li to misliš? Njegov glas se pretvori u bolni bes. Mrtvi urliču na mene!
I na mene, takođe, tužno pomisli Rand. Ne mogu da priuštim sebi da slušam, ali kako ih ućutkuješ? Lijus Terin je zajecao nad svojom voljenom Ilijenom.
„Velika pobeda“, reče Vejramon značajnim glasom iza Randa, a onda promrmlja, „ali mala je čast u njoj. Stari načini su najbolji.“ Blato je slobodno ukrašavalo Randov kaput, i bilo je iznenađujuće videti da Vejramon izgleda jednako uredno kao na Srebrnom putu. Njegov kalpak i oklop su sijali. Kako mu je to pošlo za rukom? Tarabonci su na kraju jurišali, koplja i hrabrost protiv Jedne moći, i Vejramon je vodio svoje sopstvene jurišnike da ih slomi. Bez naređenja, a pratio ga je svaki Tairenac osim Branitelja, da iznenađenje bude veće, čak i polupijani Torean. Pratili su ga i Semaradrid i Gregorin Panar, takođe, s većinom Kairhijenjana i Ilijanaca. Bilo je teško ostati miran do tada, i svaki čovek je hteo da se uhvati u koštac s nečim sa čime je bilo moguće uhvatiti se u koštac. Aša’mani su to mogli da urade brže. I možda nešto neurednije.
Rand nije uzeo učešća u sređivanju, osim što je sedeo u svom sedlu, gde su ga ljudi mogli videti. Bojao se da posegne za Moći. Nije se usuđivao da ispolji slabost koju bi oni mogli uočiti. Ni delić. Lijus Terin na samu tu pomisao užasnuto zamrmlja.
Podjednako iznenađenje kao i Vejramonov neukaljani kaput bila je Anaijela, koja je jahala s njim, i barem jednom se nije samouvereno smeškala. Njeno lice je bilo stegnuto i neodobravajuće. Čudno je bilo to što joj takav izraz nije kvario lice ni približno onoliko koliko su to činili njeni sladunjavi osmesi. Naravno, sama se nije pridružila jurišu, kao ni Ejlil, ali Anaijelin majstor konja jeste, i čovek je sasvim sigurno bio mrtav, s tarabonskim kopljem u grudima. Taj deo joj se nije dopadao. Ali zašto se pridružila Vejramonu? Samo Tairenci koji se drže zajedno? Možda. Bila je sa Sunamonom poslednji put kada ju je Rand video.
Bašer je terao svog dorata uz obronak, tražeći put oko mrtvih dok je izgledalo da im ne posvećuje više pažnje nego što je ima za debla pretvorena u iverje i panjeve koji su goreli. Kalpak mu je visio sa sedla, a rukavice su mu bile zakačene za pojas. Bio je potpuno blatnjav po desnoj strani, a isto je bilo i s njegovim konjem.
„Arakom je gotov“, rekao je. „Flin je probao da ga Isceli, ali ne mislim da je Arakom hteo da živi tako. Imamo gotovo pedeset mrtvih, do sada, a još neki možda neće preživeti.“ Anaijela preblede. Rand je vide pored Arakoma, kako prazni želudac. Smrt običnih ljudi nije mnogo uticala na nju.
Rand oseti trenutak sažaljenja. Ne za nju, a ne naročito ni za Arakoma. Za Min, mada je ona bila bezbedno vraćena u Kairhijen. Min je predskazala Arakomovu smrt, po jednom od viđenja koja je imala, i Guejamovu i Marakonovu, takode. Šta god da je videla, Rand se nadao da nije bilo ni blizu stvarnosti.
Većina Boraca otišla je da ponovo izviđa, ali dole na širokoj livadi Gedvinovi Posvećeni su tkali prolaze koji su prosipali kolica s dodatnim namirnicama i rasterivali rezervne konje. Ljudi su dolazili s njima; provodili su ih kroz prolaze čim bi postali dovoljno jasni da se vide. Blatnjavo tlo je bilo tako dobro izbrazdano kao planinski obronak, pa ipak zatamnjene brazde, dva koraka široke i pedeset dugačke, sekle su kroz smeđu travu i otvarale rupe toliko velike da ih možda ni konj ne bi mogao preskočiti. Zasad im nije pošlo za rukom da nađu damane. Rand je mislio da mora biti samo jedna; više njih bi načinilo srazmerno veću štetu s obzirom na okolnosti.
