„Mislim kako bi trebalo da držiš oči otvorene“, rekla je. Ali malo priče nije bilo na odmet. Mogla je da primeti ako bi se neko dete pomerilo u maslinjacima tamo doie, a nekmoli išta što bi moglo zapretiti Nebeskim pesnicama. Najlakše naoružani od svih vojnika, bili su čvrsti koliko i Mrtva straža; neki su tvrdili, i čvršći od njih. „Iskoristiću svoj deo da kupim damane i unajmim sul’dam.“ Ako tamo dole ima upola onoliko marat’damana koliko su govorkanja tvrdila, njen će deo biti dovoljan da kupi i dve damane. Tri! „Jednu damane obučenu da pravi Nebeska svetla. Kada budem napustila nebo, biću bogata kao neki od Krvi.“ Ovde su imali nešto što su zvali „vatrometi“ bila je videla neke tipove koji su, uzaludno, pokušavali da zainteresuju Krv u Tančiku ali ko bi posmatrao tako jadne stvarčice ako je mogao da ima Nebeska svetla? Ti su tipovi bili spakovani i izbačeni na put van grada.
„Imanje!“, povika Elija, a nešto odjednom udari jako u Seganija, jače od najgoreg udara oluje koji je Čulejn ikada iskusila, i zakotrlja ga s krilom preko krila.
Raken je porinuo nadole ispuštajući svoj prodorni krik, okrećući se tako brzo da su se sigurnosni povezi oko Čulejn čvrsto zategli. Ona je ostavila ruke na bedrima, napete na uzdama, ali nepomične. Segani će morati sam da se izvuče; bilo kakvo povlačenje uzdi samo bi ga ometalo. Okrećući se poput točka za kockanje, padali su. Morat’raken su bili podučavani da ne gledaju u zemlju ako raken iz bilo kog razloga pada, ali nije mogla a da ne određuje visinu svaki put kada bi se, u šibajućem obrtanju, tlo našlo na vidiku. Osam stotina koraka. Šest stotina. Četiri. Dve. Svetlost im obasjala duše, a beskrajna milost Tvorca neka je zaštiti od...
Kratkim zamahom svojih širokih krila, koji ju je cimnuo u stranu toliko jako da su joj zubi zacvokotali, Segani je uspeo da se ispravi i vrhovima letnih pera oćešao vrhove drveća kada je zamahnuo. Sa smirenošću koja je proisticala iz dugotrajne obuke, proučavala je pomeranje njegovih krila ne bi li videla nekakvo naprezanje. Nije bilo ničega, ali ipak će dati da ga der’morat’raken pažljivo pregleda. Neka sitnica, koju ona možda ne bi ni primetila, sasvim sigurno neće promaći majstoru.
„Izgleda da smo još jednom izbegle Gospu od Senke, Elija.“ Okrenuvši se da pogleda preko ramena, pustila je da joj reči utihnu. Parče pokidanog sigurnosnog poveza visilo je s praznog sedišta iza nje. Svaki je letač znao kako Gospa čeka na dnu dugog pada, ali to što su znali nikada im nije olakšavalo da je i vide.
Kratko se pomolivši za mrtve, ona se odlučno vrati sopstvenim dužnostima i nagna Seganija da se penje. Bilo je to dugo, spiralno uspinjanje, za slučaj da je postojala neka skrivena opasnost, ali što je brže bilo moguće a da pri tom ostanu bezbedni. Možda i malo brže od toga. Već je počinjala da se mršti zbog dima koji se dizao iznad čvornovatog brda pred njom, ali ono što je videla kada je nadletela vrh potpuno joj je osušilo usta. Ruke joj se ukočiše na uzdama, a Segani je nastavio da se uspinje moćnim zamasima krila.
Imanje je bilo... nestalo. Temelji više nisu podupirali bele zgrade koje su nekada stajale na njima, a velike građevine, ukopane u strane brda, bile su smrvljene u prah. Nestale. Sve je bilo spaljeno i pocrnelo. Vatra je plamtela u rastinju na padinama, a s mesta među brdima lepezasto se širila preko stotinu stopa kroz maslinjake i šume. Iza nje, još jedno stotinu stopa, ležalo je polomljeno drveće, nakrivljeno na suprotnu stranu od imanja. Nikada nije videla ništa slično. To niko nije mogao da preživi. Šta god da je to bilo.
Brzo se pribrala i okrenula Seganija prema jugu. U daljini je mogla da razazna to’rakene, na svakom od njih bila je nagurana po desetina Nebeskih pesnica, jer je put Nebeskih pesnica i sul’dam, koji su stizali prekasno, bio kratak. U glavi je počela da sastavlja izveštaj; sasvim sigurno nije postojao niko drugi ko bi ga mogao sačiniti. Svi su pričali kako je ova zemlja puna marat’damana koje samo čekaju da im se stavi povodnik, ali uz ovo novo oružje su te žene, koje sebe nazivaju Aes Sedai, bile stvarna opasnost. Nešto će morati da se učini u vezi s njima, vrlo odlučno. Možda će visoka gospa Surot, ako se zaista nalazi na putu ka Ebou Daru, i sama to uvideti.
Nebo nad Geldanom bilo je bez oblačka i pošumljena brda zasipaoe žar jutarnjeg sunca. Čak i ovako daleko od podneva, zemlja jekapavala od vrućine. Borovi i kožolisti požuteli su od žege, kao i ostalo drveće, za koje je Perin slutio da je isto tako zimzeleno. Nije bilo ni daška povetarca. Znoj mu se slivao niz lice, natapajući mu kratku bradu. Kovrdžava kosa slepila mu se za glavu. Učinilo mu se da je negde na zapadu čuo grmljavinu, ali gotovo da je prestao i da veruje kako će ikada više pasti kiša. Kovač kuje gvožđe koje mu je na nakovnju, a ne sanjari o tome da radi sa srebrom.
