Koristeći prednost retko pošumljene litice na kojoj je stajao, kroz mesingom okovan durbin posmatrao je zidinama okružen grad, Betal. Čak i njegovim očima bila je potrebna pomoć na velikim daljinama. Bio je to grad pristojne veličine, sa zgradama koje su imale krovove od škriljca; pet-šest visokih, kamenih građevina mogle su biti palate sitnijeg plemstva, ili kuće dobrostojećih trgovaca. Nije mogao jasno videti grimizni steg koji je mlitavo visio s vrha najviše kule na najvećoj palati, jedinu vidljivu zastavu, ali znao je kome pripada. Alijandri Mariti Kigarin, kraljici Geldana, koja je bila daleko od svoje prestonice u Džehani.
Kapije grada stajale su otvorene, a na svakoj je bilo po dvadesetak stražara, međutim, niko nije izlazio, a putevi koje je mogao da vidi bili su prazni, ako se izuzme usamljeni jahač koji je sa severa galopirao ka Betalu. Vojnici su bili uznemireni, i neki su, kada su ugledali konjanika, počeli da nameštaju svoja koplja i lukove, kao da on maše krvavom sabljom. Još vojnika stražarilo je na kulama zida, ili marširalo po zidinama između kula. I tamo gore je bilo mnogo strela nameštenih u lukove ili samostrele. Mnogo straha.
Ovim delom Geldana protutnjala je oluja. Još je bila tu. Prorokove družine izazivale su haos, razbojnici su koristili priliku, a Beli plaštovi, koji su pljačkali na granici sa Amadicijom, lako su mogli da dosegnu i dovde. Nekoliko rasutih stubova dima, dalje na jugu, verovatno je označavalo zapaljena imanja, ručni rad Belih plaštova ili Prorokovih ljudi. Razbojnici su se retko petljali s paljevinama, a prethodni dvojac ionako im nije ostavljao mnogo. Da bi metež bio još veći, u svakom selu kroz koje su prošli u poslednjih nekoliko dana kolale su priče kako je Amador pao pred Prorokom, ili Taraboncima ili Aes Sedai, što je zavisilo od onoga ko priča priču. Neki su tvrdili kako je i sam Pedron Nijal poginuo boreći se da odbrani grad. Sve u svemu, bilo je sasvim dovoljno razloga da se kraljica brine za svoju sigurnost. Ili su ti vojnici bili tamo postavljeni zbog njega. I pored svih napora, njegovo napredovanje ka jugu teško da je prošlo neprimećeno.
Češkao je bradu, razmišljajući. Šteta što mu vukovi sa obližnjig brda nisu mogli ništa reći, ali oni su retko obraćali pažnju na ono što rade ljudi, osim da bi se držali podalje od njih. A od Dumajskih kladenaca činilo mu se kako nema prava da od njih traži ništa više od onoga što baš mora. Možda bi, na kraju krajeva, bilo najbolje da odjaše sam, praćen samo nekolicinom momaka iz Dve Reke.
Često mu se činilo kako Faila može da mu čita misli, obično kada bi to ponajmanje želeo, kao što je i sada dokazala priteravši svoju kao noć crnu ždrebicu, Lastavicu, do njegovog dorata. Jahaća haljina uskih sukanja bila joj je tamna gotovo koliko i ždrebica, no ipak je delovalo kao da bolje od njega podnosi vrućinu. Slabašno je mirisala na biljni sapun i čist znoj, na samu sebe. Na odlučnost. Njene iskošene oči bile su odlučne, a zbog istaknutog nosa prilično je podsećala na svog imenjaka, sokola.
„Ne bih želela da vidim rupe na tom lepom plavom kaputiću, mužu moj“, meko mu je rekla, da je samo on mogao đa je čuje, „a oni momci deluju kao da bi počeli da pucaju na grupu nepoznatih muškaraca pre nego što bi i upitali ko su. Sem toga, kako ćeš da dođeš do Alijandre a da celom svetu ne objaviš ko si? Ovo mora da se uradi u tišini, sećaš se?“ Nije mu rekla kako bi ona trebalo da bude ta koja će da ide, kako će stražari na kapiji za usamljenu ženu pomisliti da je neka izbeglica, kako može koristeći ime svoje majke da stigne do kraljice a da ne izazove previše govorkanja, ali za sve to nije bilo potrebe. Slušao je on od nje sve to, i više, svake noći otkad su ušli u Geldan. On je ovde bio jednim delom zbog Alijandrinog opreznog pisma Randu, kojim mu je nudila... Podršku? Savez? U svakom slučaju, njena želja za tajnovitošću bila je najvažnija.
Perin je sumnjao da čak i Aram, koji je sedeo na svom dugonogom sivcu nekoliko koraka iza njih, može da čuje ijednu reč od onoga što je Faila izustila, međutim, pre nego što je i završila s govorom, Berelajn pritera svoju belu ždrebicu s njegove druge strane, dok joj je znoj svetlucao na obrazima. I ona je mirisala na odlučnost, mada kroz oblak mirisa od ruže. Bar je njemu to ličilo na oblak. Začudo, njena zelena haljina za jahanje nije pokazivala ništa više od onoga što je bilo neophodno.
